Trošimo život i život neumoljivom brzinom
troši nas. Vreme i ljudi su samo stara gunđala koja nam se veraju pod prozore
govoreći uvek i za svagda o stvarima koje nas nikada nisu interesovale. Mi smo
sami i neponovljivi, a na dohvat ruke i očiju nam je sanjani maleni privatni
raj u kome se završavaju i počinju sve naše čežnje. Svakodnevica pijana od
protivurečnosti batrga se pločnikom trećeg milenijuma tražeći čiste i
otvorene duše da u njih prospe svoj bljutavi očaj. Život se pretvara u mučnu džangrizavu
farsu iz koje ne nalazimo načina da izađemo, osim ako probuđeni zajedničkim
snom potražimo odgovore u našim najdubljim i najintimnijim emocijama koje su
čiste, šarene i svetle poput duginih boja.
Nova knjiga pesama Ružice Drulović pod
nazivom Ode ljubavi se filigranskom
preciznožnoću i tananošću nadovezuje na njenu prvu knjigu Oda ljubavi koju je objavila 2012.
godine. Ali za razliku od prve knjige, gde je u središtu zbivanja liski subjekt
– žena, koja živi, doživljava i proživljava svoje duhovne zanose, u drugoj
knjizi koju bih nazvao Ode Ljubavi,
Ružica nam u pesničku tkanicu uvodi dva podjednako značajna lirska i pesnička
subjekta. Ona nam pokazuje, u svojim pesmama, kao didiskaliju, slike mužkarca i
žene koji komuniciraju snevanim pevanjem i tako podižu radnju pesama na jednu
uzvišenu, metafizičku i nestvarnu ravan gde se sve dešava u beščulnom i
bestelesnom svetu, gde se duh uzvisio nad običnim i prozaičnim, predmetnim i
telesnim svetom i postao samo energija koja se sliva jedna drugoj u naručje i
pronalazi svetlost i obodrenje duše u neraskidivoj komunikaciji i paralelnim
dijalozima lirskih subjekata. Mapa čitanja ovih pesama je u rukama svakog od
nas čitalaca, u zavisnosti od toga koliko smo spremni da dešifrujemo njeno
treperenje u ravnima sanjanog i nadnaravnog, a po svemu tako mogućeg, da nam se
na trenutak čini da pričine i eterični junaci dobijaju najneobičnija obličja
ljubavnih zanosa, ukoliko smo mi sami spremni da ih iz konteksta vidimo.
Ružica Drulović je pesnikinja koja običnim
jezikom i savršeno čistim i jednostavnim slikama otvara pore nadrealnog
ljubavnog neba i tamo pesmama ispisujući dijaloge i komunikaciju svojih junaka
koji su muški i ženski princip, koji su jin i jang, koji su muškarac i žena,
ili pak svetlo i tama, ili noć i dan, dakle, ona svoje junake stapa i pušta ih
da se prelivaju sanjanim nebesima i tako nas provode kroz sazvežđa večnih
ljubavi nudeći nam pri tome mogućnost da putujemo ljubavnim svetovima onoliko
koliko mi sami imamo u sebi lepote i čežnje za istraživanjem savršenstva, a
ujedno i spoznaja i iskustava koja bi nam otvorila ovaj veoma jednostavni, a ipak
veoma složeni kosmos, gde se dva bića traže, pronalaze, vole, rastaju, pa se ponovo
traže i sve tako u nekom zanosu igre između suprotnosti koje jedno drugom uvek
i za svagda daju neponovljivi smisao.
Ružica Drulović nije pesnik karijere koji se
koprca u svakodnevnom književnom životu i uporno traži po književnim časopisima
i književnim večerima pažnju za svoje pesme. Ona je pesnik refleksivne samoće
iz koje tek u retkim prilikama izviru stihovi krenuti onim božanskim nadahnućem
kad pesma sazri u njoj, a kad je napiše ili oslika na papiru, ona najednom
oživi i otvori se kao cvet pred retkim čitaocem.
U knjizi Ode
ljubavi, u jednim koricama pevaju muškarac i žena, a kako to lepo zvuči
pročitajte najpre u pesmi Želja:
Različkom su oči tvoje obojene
voljeni moj
Nikada nemoj prestati da me gledaš
jedino moje
Tako govori i peva ona, a sada pročitajte kako
peva on u pesmi Ljubav:
Samnom si malena moja biser u svakom trenu
Kad sanjam i kad sam budan
Ovi primeri nam jasno kazuju želju i težnju
lirskih subjekata u pesmama Ružice Drulović za sjedinjenjem i spajanjem dva
večna principa, muškarca i žene, i nastojanje da se njihova ljubav ovaploti u
večnosti.
U književnom postupku, druga knjiga Ružice
Drulović je svakako otišla korak napred ispred prve tim pre što nam emociju iz
ravni života prenosi na metafizički i vanvremeni plan, a, takođe, kroz same
pesme nudi nam jedan veoma živi dijalog između ljubavnika, trudeći se pri tome
da sažme u nekoliko stihova snagu njihovih emocija, i da ih biranim rečima,
lakim i jednostavnim potezima, oslika tako da ih prepoznajemo, osećamo i
doživljamo kao naše unutrašnje duboko intimne i emotivne razgovore sa samim
sobom.
Jedina mana ovih pesama je što ih nema više,
ali verujem da će naša pesnikinja tu manu vremenom otkloniti. A vama, poštovani
čitaoci, ove nevelike knjige preporučujem da je više puta pročitate, jer se u
lakoći i prohodnosti ovih pesama kriju i najveće zamke i tajne ovih pesama. Ali,
o tome vam ne mogu ja govoriti, to je na vama – da kroz Ružičine Ode ljubavi osetite vaše ode i da im se
vratite kao ličnoj i neponovljivoj lepoti sopstvenog života što se troši
neumoljivom brzinom.
