Evo, sad sam upravo ustao. Ovde je kišno, turobno, mračno i
bezvazdušno. Psorijaza mi radi trista na sat. Već nekoliko noći ne mogu
usniti. Pa onda do iznemoglosti gledam filmove. Nešto moram ovih dana da
promenim. Pušim jednu za drugom. Prosto ih jedem. A nemam nekog jasnog ni
vidljivog razloga. Osim, možda, što su mi snovi na trenutke predaleko, a
stvarnost preblizu. Ovde je u poslednje vreme umrlo preko trideset ljudi
koje sam poznavao, a sa nekima sam često i delio svakodnevicu. Nekoliko
ih je bolesno i to teško. Moja osetljivost je prejaka na ovoliku količinu
smrti i očaja oko mene. Svest o smrti me suočava sa vlastitim osećanjem
bespomoćnosti gneva i teskobe da ništa ozbiljno nisam u dovoljnoj meri
uradio. Knjige i pisanje su samo površna uteha pred narastajućim sveopštim
bolom koji se kao olovno nebo stuštio na moja jektičava pleća. Ne plaši
me prozivka na nebu i svest o ličnoj smrti, jer ona je iskupljenje,
blaženstvo i nada u večni spokoj. Moji strahovi su vezani za nemogućnost
da pored svoje menjam sudbinu drugih ljudi. Da moj glas i nije dovoljno
jak da mogu gore pomerati i da nisam izgleda dovoljno zaslužan da mi Gospod da takvu snagu da to učinim. Ili možda ja to i imam, ali nisam
dovoljno strpljiv da sačekam pravi trenutak. Moja ophrvanost sumnjama je
vapaj da iz vanuma dobijem oboženu snagu kojom ću ih izglačati kao
staklo i bar malo oradostiti i razveseliti.
Ovo pismo za danas možda i nije trebalo izgledati ovako. Ali iskrenost iznad svega je moj odnos sa Bogom, sa sobom i pred tobom...
