duhovna
putovanja
kapetana tamiške podmornice
Živica Brusin je pripovedač, pesnik, buntovnik sa razlogom i
kapetan svoje izmišljene tamiške podmornice, u kojoj on, po svojoj volji, bira
posadu i putnike roneći po dubinama kako svog tako opšte čovečanskog življenja
i delanja. Za sebe i svet oko sebe, već na samom početku svoje druge knjige
priča Dnevnik kapetana tamiške podmornice, koju je tako bržno i marljivo
priredila profesorka Tatjana Vujić iz Umaga, autor kaže: Najniže je kad
čovek na silu hoće da bude ono što nije. A odmah potom nastavlja: To vam
odgovornom tvrdim iz ovih pustih dubina, jer ste svi iznad mene.
Priče Živice Brusina imaju u elemente filozofskih rasprava autora
sa svetom i sa samim sobom. Zaronivši duboko, kao u reci Stiks, Brusin kroz
svoje priče, putujući podmornicom, koju ja još smatram njegovim večno
pokretljivim duhom, zaranja toliko duboko da spaja svetove, a ta njegova
sposobnost i moć da sučeljava ovostrano i onostrano, lično i nacionalno,
svetsko sa zavičajnim i arhetipskim, je nešto što daje lepotu, snagu i
neodoljivi šarm njegovom pripovedanju.
Živica Brusin, kao autor duboko zaronjen u svoju introspektivu,
lista i otvara jednu po jednu ravan svojih duhovnih opservacija, budući da
dobar deo godine živi podvizničkim životom u svojoj kući na kraju banatskog
sela Šurjan, koja je ujedno i njegova duhovna luka u kojoj, za velikim orahom,
kao molom, vezuje svoju tamišku podmornicu i povremeno prima probrane ljude,
koji će se sa njim otisnuti na ta dubinska duhovna putovanja. Koristeći reku
Tamiš i njene dubine da se poveže sa svim drugim rekama i morima koje su
svetski krvotok, on uvek na površinu iznosi neka od svojih saznanja koja
zapisuje, a ponekad i objavljuje, a evo, sada i opredmećuje u vidu knjige i
konkretnog artefakta.
Ploveći tako tamiškim dubinama, autor nam daruje svoje
tekstove, koji na trenutke podsećaju na jedan sjajan spoj priče i kolumne, a ja
sam ih, baveći se jezikom Banata nazvao pripòvētkama. Sa jedne strane one imaju
elemente priče i obično su pisane u prvom licu, a nose u sebi i onu lakoću
teksta sa uvek prisutnom ironijom autora kako prema svetu tako i prema sebi
samom.
Knjigu je priređivač i urednik Tatjana Vujić vrlo smisleno i
pažljivo podelilila u četiri ciklusa od kojih prvi nosi naziv Službenik na
suncu (u kojem su neke od priča: Zašto ljudi idu u pilote..., Dan
kad sam oplakao druga Vinetua, Mali traktat o veš loncu i bogatstvu);
drugi ciklus nosi naziv Pogled u rikverc (u njemu neke od priča: Regenta
za maloletnike, Svinjski put u Evropu, U raju snalažljivih);
treći ciklus nosi naziv Smak sveta, dobro došli! (neke od priča iz ovog
ciklusa: Uloga Srbije u izumiranju vrsta: Patrijarsi propasti, Domaća
pita); i četvrti ciklus nosi naziv Doba loših đaka (u kojem
su neke od priča: Otadžbina i drkadžije, Vampirska republika Srbija,
Najstrašniji san jednog srpskog predsednika).
Jetki humor kojim su do eksplozije nabijene priče Živice Brusina
nikoga ne ostavljaju ravnogušnim. Njegova duhovna putavanja, kao kapetana
tamiške podmornice, su planetarna, sa stalnom brigom za svoj narod, za svoju
veru i za svoju državu. On je spreman da, onako, na palubi svoje podmornice,
koja je vezana za stari šurjanski orah, svima lucidno saspe u lice svoja
promišljanja sveta, od filmskih i književnih junaka, preko strip junaka, preko
ljudi koji svojim životom podsećaju na neke junake našeg doba, do političara i
vladara sveta, ne prezajući ni pred kim i ni od koga, jednako braneći
stanovište koje je već na početku knjige rekao: Jer ste svi iznad mene,
dajući tako svom analitičko-kritičkom duhu mogućnost da se razmahne i
permanentno kori sveopštu političku destrukciju našeg sveta, koji je Gospod
stvorio na radost, sreću, doboru i pravednost ljudima.
Radovan Vlahović, književnik
