Sretnem danas u Kikindi Milana Ivetića, dopisnika Večernjih novosti za severnobanatski okrug. I nakon srdačnog pozdrava, setimo se da je on o meni i mome radu pisao još u osamdesetim godinama. Na njegovo pitanje: Kako je?, kažem:
Podnosim se. Ćutim, radim i gledam svoja posla.
Na to će on: U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne postidi. Ja ne učestvujem u ovim savremenim trkama. Ovo je vreme kad moraš uvek sebe zaustavljati, jer oko tebe su svi u nekoj trci.
I nastavi: U devedesetim godinama u vreme velikih nestašica, pred jednom prodavnicom, u dugom redu za ulje, dve žene se posvađaju i kako se njihova galama zahuktala, ispred njih se pojavi jedan mladić i kaže: "De, lepo!"
I to je zvučalo toliko snažno moćno i uverljivo da su žene namah prekinule. Dakle, kad ti srce zaigra i kad te talas sa javnog trkališta povuče i pokrene da se uključiš u njega, a ti se okreni sebi i reci: De, lepo!
