Ide svetac, a ja slepac


U jesen su sve odneli, dabogda im to poslednje bilo. U jesen su sve odneli neradeni i dirdale. Prazna avlija, prazna štala, plevara prazna, svinjci prazni, tavan prazan, sve prazno. Prednja soba prazna, velika kujna prazna, a u stražnju sobu dva kreveta i kolevka. Magacin prazan, a tu pored, gomila cigalja. Šetam po avliji. Gledam ženu, gledam sina u kolevku.

Opet šetam, šta da radim. Da uzmem ašov da i’ poubijam? Da skočim u bunar da mi dete ostane siroče? Lepo ne znam na koje sam. Okrenem se u vr’ avlije, gledam, vidi se krst. Molim se, Bože. Žena ćuti, doji dete. Marama joj na vr’ glave. Da dignem ruku na nju i dete, pa da završim sa mnom? Lepo ne znam. U magazin čanak s mašćom, a u čabar ’lebno brašno. Navečernje to je bilo, prid moj svetac Svetog Aranđela. Ide svetac, a ja slepac. Jed iz mene prosto šiklja, a tuga neka, žalost strašna. Leg’o sam, nije se zdravo ni smrklo. Ležim ćutim, ćutim ležim, čujem žena gasi žižku, šušti perina, čujem legla. A ja ćutim, ležim, ne spavam, već samo ćutim i ležim otvorenih očiju. I sve tako do svanuća, do prid zoru. I zadrem’o sam a da nisam znao. Odjedared ja se trgnem. Za rukav me neko vuče. To se meni učinilo. Skočim krotak, skočim bodar. Ja sam svečar, a i biću dok je mene. Aranđo je kućno sleme. Zvonilo je na jutrenje. Dan lep k’o prolećni. Ja ves’o u srcu jak, a blag. Okrenem se prema crkvi, prikrstim se, očitam očenaš, pomolim se kako treba. U to vreme, mesni odbor im’o ljude što beležidu po selu šta je kog dana radio ko. A ja odem kod, komšije uzajmim budak, i ašov, i motiku. I počnem vaditi flaster isprid kuće. Mećem ciglje na gomilu. Biram one što su bolje i mećem na stranu. I baš sam se zdao. Još sam i osek od bunara pokvario, i sve lepo ciglje met’o. Jedne na jednu stranu, one koje su dobre, one malko lošije na drugu stranu. Ljudi prolaze, javlju se, pit’u šta radim, kažem:

– Eto, flasterišem.

Pa što na svetac?

Moj svetac, moja kuća moj flaster odgovorim im.

Pljunem u šake i ašov, i  ne popušćam. Valda je to svima bilo čudno, i oni dojavu u odbor šta radim. Kad u neko doba, a baš sam poč’o mećati sečenice ciglje na kapiju, dođe čovek iz odbora.

Šta to radiš?

Eto flasterišem.

Što mećeš ciglje sečenice na kapiju?

Mećem jer to nije zabranjeno.

Džabe se mučiš i trošiš ciglje, u tvoju avliju vršalica nikad neće ući.

Ja ga gledam i smeškam se, vidim da opanke troši zabadava, a ne zna da ćedu mu trebati.

Uć’e vršalica, opet, u moju avliju, uć’e – kažem mu i nastavim moj pos’o.

I ušla je samo deset godina posle tog datuma.