U jesen su sve odneli, dabogda im to poslednje bilo. U jesen
su sve odneli neradeni i dirdale. Prazna avlija, prazna štala, plevara
prazna, svinjci prazni, tavan
prazan, sve prazno. Prednja soba prazna, velika
kujna prazna, a u stražnju sobu dva kreveta i kolevka. Magacin prazan, a tu
pored, gomila cigalja. Šetam po avliji. Gledam ženu, gledam sina u kolevku.
Opet šetam, šta da radim. Da uzmem ašov da i’ poubijam? Da skočim
u bunar da mi dete ostane siroče? Lepo ne znam na koje sam. Okrenem se u vr’ avlije, gledam, vidi se krst. Molim se, Bože. Žena ćuti, doji dete. Marama joj na vr’ glave. Da dignem ruku na nju i dete, pa da završim sa mnom? Lepo ne znam. U magazin čanak s mašćom, a u
čabar ’lebno brašno.
Navečernje to je bilo, prid
moj svetac Svetog Aranđela. Ide svetac, a ja
slepac. Jed iz mene prosto šiklja, a tuga neka, žalost strašna. Leg’o sam, nije
se zdravo ni smrklo.
Ležim ćutim, ćutim ležim, čujem
žena gasi žižku, šušti perina, čujem legla. A ja ćutim, ležim,
ne spavam, već samo ćutim i ležim otvorenih
očiju. I sve tako do svanuća, do prid zoru. I zadrem’o
sam a da nisam znao. Odjedared ja se trgnem. Za rukav me neko vuče.
To se meni učinilo.
Skočim krotak, skočim bodar. Ja sam svečar, a i biću dok je mene. Aranđo
je kućno sleme. Zvonilo je na jutrenje. Dan lep k’o prolećni. Ja ves’o
u srcu jak, a blag. Okrenem se prema crkvi, prikrstim se, očitam očenaš, pomolim se kako treba. U to vreme, mesni odbor im’o ljude što beležidu po selu šta je kog dana radio ko. A ja
odem kod, komšije uzajmim budak, i ašov, i motiku. I počnem
vaditi flaster isprid kuće. Mećem ciglje na gomilu. Biram one što su bolje
i mećem na stranu. I baš sam se zdao. Još sam i osek od bunara pokvario, i sve lepo ciglje met’o. Jedne na jednu stranu, one
koje su dobre, one malko lošije na drugu stranu. Ljudi
prolaze,
javlju se, pit’u šta radim, kažem:
– Eto, flasterišem.
– Pa što na svetac?
– Moj svetac, moja kuća moj
flaster – odgovorim im.
Pljunem u šake i
ašov, i ne popušćam. Valda je to
svima bilo čudno, i oni dojavu u odbor šta radim. Kad u neko doba, a baš sam poč’o mećati sečenice ciglje na kapiju, dođe čovek iz odbora.
– Šta to radiš?
– Eto flasterišem.
– Što mećeš ciglje sečenice na kapiju?
– Mećem
jer to nije zabranjeno.
– Džabe se mučiš i trošiš ciglje, u tvoju
avliju vršalica nikad neće ući.
Ja ga gledam i smeškam se, vidim
da opanke troši zabadava, a ne zna da ćedu mu trebati.
– Uć’e vršalica, opet, u moju avliju, uć’e – kažem mu i nastavim moj pos’o.
I ušla je samo deset godina posle tog datuma.
I ušla je samo deset godina posle tog datuma.
