A šta sad imamo

Izađem večeras u šetnju
U centru kupim bele semenke
Veče je blago a kandelabri žmirkaju
Stanem ispred izloga biblioteke
gledam kako ljudi prolaze i cepkam
Meni iznad glave na zidu biblioteke
veliki bilbord sa kog se smeši
i aplaudira u svečanom odelu
premijer Vučić
Po drumu kroz šimšir vidim
jure automobili
I taman sam namerio da krenem kući
kad naiđe invalidski penzioner Krivokapić
Gledaj kako su ga lepo uslikali kaže mi
i nastavi da priča o tome kako je posetio
krajem osamdesetih Brione i kako je tamo
video papagaja koji ima četrdeset i osam
godina
Ja sam ćutao slušao ga i uporno cepkao
moje bele smenke kao po zadatku
A on onda okrene priču šta je sve gledao
na kom kanalu na televiziji da bi završio
pre no što sam krenuo kući sa pričom
o tome kako je naše selo krajem šezdesetih
imalo svoj javni wc i svoj gradski autobus
Ja sam već krenuo kući kad mi on u odlasku
saopšti
A evo šta sad imamo
Požurio sam kući i nisam čuo šta dalje govori
Verovatno je bilo njemu to mnogo važno
da svoje mišljenje saopšti nekome
kad sam već stigavši do ćoška
i dalje čuo eho njegovog glasa kako ispred
biblioteke još uvek dopire do mene