Penekad prelistam dnevne novine. Pogledam slike i krupne naslove. Zbunim se uvek kad vidim čega sve tu ima. Ja sam srećan čovek pomislim i hvalim Bogu da me izbegavaju. Velika i zla dosada se ogleda u njima.
A onda čujem žalbena zvona na crkvi. Uplašim se od same pomisli da je umro neko mlad i meni drag. Poželim skloniti se u vučju jazbinu, u bunar, u svoj tihi, emotivni i čudesni svet, u metafizičku ljubav koju si stvorila na svojim portretima.
Mi smo anđeli sa po jednim krilom, rekla si, možemo leteti jedino u paru. Slepo ti verujem i bacam svakodnevicu dnevnih novina u provaliju zaborava. Vaskrsavam se u sebi i beležim: život je lep, ljudi su dobri, san će postati java, java je san, a ja sam, i tu stanem, pa se duboko zamislim.
