Milka Tomić: „Mojih pet priča”

 
Jednom je neko rekao da duh ne stari, a ja, čitajući, živeći i baveći se književnošću poslednjih pola veka, tek sam se poslednjih godina uverio, upoznajući Milku Tomić, da je to jedna od velikih životnih istina.
 
Budući da je tek u poznim godinama Milka Tomić odlučila da svoj književni san počne da os­tvaruje, ja sam bio jedan od ljudi koji su, sa punom ozbiljnošću, prihvatili da joj pomognu da ona svoj san i svoju kreativnost ispolji, te sam bio u prilici da se, kroz poslednjih šest godina, uverim da duh ne samo da ne stari, već i da se podmlađuje. A to je vidljivo od prve knjige pesama Milke Tomić koja nosi naslov Volim što volim, pa do poslednje knjige koja se sada nalazi u tvojim rukama, poštovani čitaoče, i koja nosi naziv Mojih pet priča. Književno stvaralaštvo ne samo da je probudilo Milkin duh već ga je pokrenulo da traga i da suprotstavi želju za stvaralaštvom tamnim nagonima koji su česti kod starijih osoba i zovu se težnja ka smrti.
 
Jednom je neko rekao da su eros i tanatos, u životu svakog pojedinca, dva najprisutnija nagona. Kod Milkice Tomić je to veoma slično, kao i kod drugih ljudi, jedino što je ona svoj duh erotizirala stvaralaštvom i pisanjem i dala sebi šansu da, bez obzira na krhkost tela, svakodnevno pišući, svoj duh uzvisuje i tako prevazilazi sebe samu i ne samo to, već da se i duhovno podmlađuje. Kroz svojih, do sada, preko hiljadu napisanih i objavljenih stranica, Milka Tomić u svome opusu otvara večne teme života i ljudi koji su uvek i svagda, kao i ona sama, u stalnoj potrazi za srećom i ljubavlju. Lju­bav oplemenju ljude, a pisanje o ljubavi daje mašti krila i daje smisao običnom, pa čak i monaškom i zatočeničkom životu, koji Milka, budući da je slabo pokretljiva u svome stanu, uspeva da prevaziđe.
 
Pisanje je za Milku Tomić suština života. I ona mu se svim svojim snagama daje i predaje duboko verujući će njene reči uspeti da prežive duže od njenog fizičkog trajanja.
 
U svojoj desetoj po redu knjizi Mojih pet pri­ča, Milka Tomić nam pokazuje da može da piše i priče, a već od prve koja nosi naslov U našem razredu, vi­di se da će se autorka vratiti u svoje detinjstvo i u ranu mladost kako bi nam dočarala minulo vreme, koje nam sada, u ovoj eri tehnike i virtuelnog življe­nja, izgleda kao daleka pro­šlost, nešto arhaično i po­malo mitski i etnološki poetično. Milka nam u ovoj priči otvara prozor u svet jedne staparske devojčice koju je otac odveo na školovanje u Sombor i njen susret sa gradom, gradskim životom, navikama, običajima i ljudima. Pipovedajući nam svoju priču, Milka nam priča i opričava i život svoje gneracije i njeno prihvata­nje onoga što joj je život nametao, ali na trenu­tke pokazuje i bunt, nemirenje sa postojećim si­tuacijama i iskazivanje svoje, uprkos svemu, slo­bodne volje i odluke da živi na mestu na kom želi, dakle, među svojima.  
 
Ono što je specifičnost ovih priča i ove knji­ge je svakako i ubacivanje, tokom pripovedanja,  pesama koje su deo priče. Tu je Milka inovantna u odnosu na prethodne knjige koje su uvek bile žanrovski određene i koje su imale čvrstu kon­strukciju. U priči U našem razredu, Milka nam u jedan klasični prozni tekst i prosede ubacuje pesmu koja je u funkciji priče i koja je tu da priču još više zgusne, ojača i učini je na jedan poetski način verodostojnijom. A da se vratimo u prilog tezi da duh ne stari, ovde vidimo da naša autorka iz knjige u knjigu, iz teksta u tekst, sve više za­nat­ski napreduje i da nas na trenutke iznenađu­je svo­jom inovativnošću i smelošću da sjedinju­je, u okviru jedne naracije, više književnih formi. Milka je svoju knjigu nazvala Mojih pet priča, ali ja bih pre rekao pripovedaka ili novela, jer se termin priča najčešće upotrebljava za kratku pri­ču koja je, poslednjih godina u vremenu savreme­nih tehnologija i društvenih mreža, najednom po­sta­la, a u nedostatku vremena, veoma popularna. Budući da je po profesiji ekonomista i budući da je godinama radila na carini kao državni slu­žbe­nik, Milka je čitavog života u sebi nosila pritaje­­nog pisca koji je u sebi beležio priče, slike, doži­vlja­je i promišljanja života, da bi tek pred kraj sedme decenije, potaknuta Evropskim Fejsbuk pesni­čkim festivalom u Novom Sadu, otkrila da je ono što je godinama želela i o čemu je u potaji još kao devojčica maštala, najednom u prilici da ostvari. Objavljivanjem prve knjige pesama pod nazivom Volim što volim, Milkin san je postao stvarnost, a njen dugo godina potiskivani i skrivani poriv za pisanjem najednom je kao gejzir krenuo iz nje i onda su krenule redom sledeće knjige (Valcer po životu, Miris jorgovana, Novi dan, Nikad nije ka­sno (dva izdanja), Dobro jutro, draga (dva izda­nja), Ukradene godine, Nepoznati gospodin, Desila se ljubav), da bi se, evo, pred tobom, poštovani čitaoče, našla i ova sa pet priča.
 
Ja ne želim da vam prepričavam sve Milkine priče u ovoj knjizi, jer ćete ih, nadam se, pročitati, a to i nije moj zadatak, već je moje da vam uka­žem na dimamiku stvaralačkog duha naše autor­ke, koja je, za razliku od mnogih svojih vršnjaka, koji su se predavali očajanju, patnji i klonuću duha, najednom kao Feniks, posle nekoliko teških bolesti i operacija, otvorila svoju dušu i pišući iz dana u dan ušla u proces samoregeneracije duha dajući tako svome životu neponovljivi stvaralački i književni smisao kao savršenu završnicu jedne veoma plodne, uspešne i pozitivne karijere.