Jednom je neko rekao da duh ne
stari, a ja, čitajući, živeći i baveći se književnošću poslednjih pola veka,
tek sam se poslednjih godina uverio, upoznajući Milku Tomić, da je to jedna od
velikih životnih istina.
Budući da je tek u poznim
godinama Milka Tomić odlučila da svoj književni san počne da ostvaruje, ja sam
bio jedan od ljudi koji su, sa punom ozbiljnošću, prihvatili da joj pomognu da
ona svoj san i svoju kreativnost ispolji, te sam bio u prilici da se, kroz
poslednjih šest godina, uverim da duh ne samo da ne stari, već i da se
podmlađuje. A to je vidljivo od prve knjige pesama Milke Tomić koja nosi naslov
Volim što volim, pa do poslednje knjige koja se sada nalazi u tvojim
rukama, poštovani čitaoče, i koja nosi naziv Mojih pet priča. Književno
stvaralaštvo ne samo da je probudilo Milkin duh već ga je pokrenulo da traga i
da suprotstavi želju za stvaralaštvom tamnim nagonima koji su česti kod
starijih osoba i zovu se težnja ka smrti.
Jednom je neko rekao da su eros
i tanatos, u životu svakog pojedinca, dva najprisutnija nagona. Kod Milkice
Tomić je to veoma slično, kao i kod drugih ljudi, jedino što je ona svoj duh
erotizirala stvaralaštvom i pisanjem i dala sebi šansu da, bez obzira na
krhkost tela, svakodnevno pišući, svoj duh uzvisuje i tako prevazilazi sebe
samu i ne samo to, već da se i duhovno podmlađuje. Kroz svojih, do sada, preko
hiljadu napisanih i objavljenih stranica, Milka Tomić u svome opusu otvara
večne teme života i ljudi koji su uvek i svagda, kao i ona sama, u stalnoj
potrazi za srećom i ljubavlju. Ljubav oplemenju ljude, a pisanje o ljubavi
daje mašti krila i daje smisao običnom, pa čak i monaškom i zatočeničkom
životu, koji Milka, budući da je slabo pokretljiva u svome stanu, uspeva da prevaziđe.
Pisanje je za Milku Tomić
suština života. I ona mu se svim svojim snagama daje i predaje duboko verujući
će njene reči uspeti da prežive duže od njenog fizičkog trajanja.
U svojoj
desetoj po redu knjizi Mojih pet priča, Milka Tomić nam pokazuje da može
da piše i priče, a već od prve koja nosi naslov U našem razredu, vidi
se da će se autorka vratiti u svoje detinjstvo i u ranu mladost kako bi nam
dočarala minulo vreme, koje nam sada, u ovoj eri tehnike i virtuelnog
življenja, izgleda kao daleka prošlost, nešto arhaično i pomalo mitski i
etnološki poetično. Milka nam u ovoj priči otvara prozor u svet jedne staparske
devojčice koju je otac odveo na školovanje u Sombor i njen susret sa gradom,
gradskim životom, navikama, običajima i ljudima. Pipovedajući nam svoju priču,
Milka nam priča i opričava i život svoje gneracije i njeno prihvatanje onoga
što joj je život nametao, ali na trenutke pokazuje i bunt, nemirenje sa
postojećim situacijama i iskazivanje svoje, uprkos svemu, slobodne volje i
odluke da živi na mestu na kom želi, dakle, među svojima.
Ono što je specifičnost ovih
priča i ove knjige je svakako i ubacivanje, tokom pripovedanja, pesama koje su deo priče. Tu je Milka
inovantna u odnosu na prethodne knjige koje su uvek bile žanrovski određene i
koje su imale čvrstu konstrukciju. U priči U našem razredu, Milka nam u
jedan klasični prozni tekst i prosede ubacuje pesmu koja je u funkciji priče i
koja je tu da priču još više zgusne, ojača i učini je na jedan poetski način
verodostojnijom. A da se vratimo u prilog tezi da duh ne stari, ovde vidimo da
naša autorka iz knjige u knjigu, iz teksta u tekst, sve više zanatski
napreduje i da nas na trenutke iznenađuje svojom inovativnošću i smelošću da
sjedinjuje, u okviru jedne naracije, više književnih formi. Milka je svoju
knjigu nazvala Mojih pet priča, ali ja bih pre rekao pripovedaka ili
novela, jer se termin priča najčešće upotrebljava za kratku priču koja je,
poslednjih godina u vremenu savremenih tehnologija i društvenih mreža, najednom
postala, a u nedostatku vremena, veoma popularna. Budući da je po profesiji
ekonomista i budući da je godinama radila na carini kao državni službenik,
Milka je čitavog života u sebi nosila pritajenog pisca koji je u sebi beležio
priče, slike, doživljaje i promišljanja života, da bi tek pred kraj sedme
decenije, potaknuta Evropskim Fejsbuk pesničkim festivalom u Novom Sadu,
otkrila da je ono što je godinama želela i o čemu je u potaji još kao devojčica
maštala, najednom u prilici da ostvari. Objavljivanjem prve knjige pesama pod
nazivom Volim što volim, Milkin san je postao stvarnost, a njen dugo
godina potiskivani i skrivani poriv za pisanjem najednom je kao gejzir krenuo
iz nje i onda su krenule redom sledeće knjige (Valcer po životu, Miris
jorgovana, Novi dan, Nikad nije kasno (dva izdanja), Dobro
jutro, draga (dva izdanja), Ukradene godine, Nepoznati gospodin,
Desila se ljubav), da bi se, evo, pred tobom, poštovani čitaoče, našla i
ova sa pet priča.
Ja ne želim da vam prepričavam sve Milkine priče u
ovoj knjizi, jer ćete ih, nadam se, pročitati, a to i nije moj zadatak, već je
moje da vam ukažem na dimamiku stvaralačkog duha naše autorke, koja je, za
razliku od mnogih svojih vršnjaka, koji su se predavali očajanju, patnji i
klonuću duha, najednom kao Feniks, posle nekoliko teških bolesti i operacija,
otvorila svoju dušu i pišući iz dana u dan ušla u proces samoregeneracije duha
dajući tako svome životu neponovljivi stvaralački i književni smisao kao
savršenu završnicu jedne veoma plodne, uspešne i pozitivne karijere.