Nisu svi rođeni da budu kadrovi, a i oni koji jesu, često su proizvod negativne selekcije i ne zaslužuju da to budu. Kadrovi su posebno odabrani pojednici od strane kadrovika koji već od detinjstva pokazuju svoju izuzetnost i oni se spremaju uglavnom da rade poslove koji su vezani za državu. Kadrovici su ljudi koji su opet tako od malena ili zbog nekih svojih zasluga u vremenima socrealizna najčeće ratnih ili pak političkih zasluga kao odrasli ljudi postajali to što jesu. Oni su uvek bili ti koji su na spiskovima za napredovanje i za dobijanje nagrada za svoju službu za vernost, odanost i tako dalje. U mome detinjstvu nije svako mogao biti kadar. Pogotovu nisu mogli biti oni koji su poticali iz paorskih kuća koje su podozrevale socijalizam kao društveno uređenje i koje nisu javno iskazivale svoje oduševljenje prema predsedniku saveza komunista i predsedniku države Titu. U tom vremenu kadrovici su bili ideološki ostrašćeni ljudi koji su jasno prvili razliku kako među decom tako i naspram njihovih sposobnosti, a najčešće je tu veliku ulogu igrala karakteristika o porodici i lojalnost prema vladajućoj ideologiji. Iskustvo mi je pokazalo za poslenjih pola veka da se ništa nije promenulo. Karakteristike koje date u onom vremenu ispostavilo se da važe i danas, jer su u onom vremenu kadrovici kadrirali svoju decu, a sada kad su njihova deca došla na vlast, oni opet kadriraju svoje. Evo, već smo dobro zakoračili u treći milenijum, a kadriranje i liste za napredovanja, bez obzira na rezultate, u rukama su onih čiji su dedovi u kožnjim kaputima kadrirali.
