Nisu krivi drugi kad smo loši prema sebi

Nisu drugi krivi kad smo loši prema sebi, sami smo utripovali, često zarad navika to auto nepoštovanje i tela i duha. Taj nedostatak volje da se volimo u onoj meri da ne stavljamo na leđa terete koje često ne možemo sami da nosimo. Taj nedostatak mere i česta nemogućnost da realizujemo zamišljeno tera nas da se kažnjavamo. Taj autosadizam, instant mazohizam je kažnjavanje za preterivanje, za preveliko očekivanje od sebe i od drugih, ta idealzacija iluzija i potom samookrivljivljivanje i osećaj potištenosti ako se baš svaka ne ostvari.
Naša uobrazilja o veličini vlastite ličnosti jednaka je pošćenoću koja nam se javlja kad vidimo da i u našim vlastitim očima često pod uticajem drugih i nemamo tu veličinu za koju smo mislili da je posedujemo. Jurimo i namećemo sebi uobrazilje i sve se jednako borimo da ispunimo neku kvotu kojom nam se čini da bi bili zadovoljni. Očekujemo priznanje od drugih a ono ne dolazi u onoj meri kako bismo mi na idealan način želeli.
Nema spektakularnih priznanja, ona su proizvod televizija i medija. Očekivanje priznanja od drugih nas čini zavisnim od drugih. I kad to ne dobijemo ili kad ne dobijemo u meri u kojoj smo to očekivali, krećemo u taj pohod da se kažnjavamo da smo smo nezadovoljni sobom i da sebe ne poštujemo,
da tražimo izgovor da se trujemo alkoholima, duvanom, narkoticima, erotikom, religijom i svim drugim dodatnim ništenjima, na lagani način, našeg zdravlja i traženjem odgovora za sve one zablude u koje smo tokom življenja verovali.