Vesna
Mijin, pesnikinja i slikarka, osobenog poetskog izraza, knjigom pesama i slika
pod nazivom „Olistavanje tišine“ otvara novu stranicu promišljanja poezije na način
na koji su se pesme i slike prožimale kod Milene Pavlović Barili, ali i na
jedan poseban način kod Đure Jakšića, u čijem zavičaju je Vesna provela svoju
mladost.
U
svome pesničkom i slikarskom tkanju Vesna je shvatila život kao stablo drveta
koje što više teži visini, time se više koreni u dubini. Sve oko njega je crno-beli
svet, koji se u nijansama prepliće u njemu, i reči i boje se sklapaju u
mozaički glas koji nam govori da se treba prenuti iz košmara u koji nas je
svakodnevica, ne našom voljom, ubacila i oslobođenog duha krenuti u neki svetli
san i snoviđenje koje nam donosi radost i koje nas uzdiže i uzvisuje iznad
opštosti.
„Olistavanje
tišine” je knjiga pesama Vesne Mijin koja nam se nudi kao dobro izbrušeni
dijamant pesnikinjine duše, dakle, pesme su očišćene od pretrane deskripcije,
svedene su moćne značenjske reči koje nose sudbinsku težinu i koje čitaoca hipnotički
uvode u beskrajna i nadnaravna prostranstva vlastite iracionalnosti iz koje se
uvek izlazi sa katarzičnim heruvimskim pojem naše lične potrebe za oslobođenjem
i vaznesenjem u nebesa, gde se Gospod smeši blago rodeljski našem duhovnom
samoisceljenju.
Stvarati
poeziju za Vesnu Mijin znači putovati duhovnim prostorima, preobražavati se i
transformisati kroz različite oblike pojavnosti, osećati šta je dodir majčine
ruke, miris zemlje, lepota zavičaja, ali i imati svest za nacionalni identitet,
za one koji su nas kroz svoje promišljanje života i sveta proveli i podučili,
oni koje smo čitali, koji su nam dali šansu da svojim stvaralaštvom, izrastajući
iz jedne tradicije, tražimo svoje mesto pod suncem u nekoj novoj tradiciji, u
našem vremenu i sa našim savremenicima.
Kada
govori o poeziji, pesnikinja nam kaže:
„Reči
su melem
Cvetnog
jova
Pesnički
jezik
Iskričave
struje
Krugovi
čestica
Velova
i snova”
Pesnikinja
je svoj jezički minimalizam ponudila kao ogoljeni nadrealni grleni krik, koji
vapi vaskrsenje poput uskršnjeg jajeta kojem se čitavo biće pesničkog subjekta
u ovoj poeziji okreće. Ona nam u svojoj svedenosti otvara zaumne lavirinte i pred
ovom poezijom, kao tihom molitvom, pojem, troparom u slavu živoga Boga u čoveku
stvaraocu, možemo samo reći Kapa, dole!
za pesme Vesne Mijin, rodom iz Srpske Crnje.
