Treći milenij u srpskoj,
evropskoj i svetskoj književnosti, a pogotovu njegova druga decеnija može se okarakterisati
kao vreme kratkih formi od kojih je kratka priča sa pojavom društvenih mreža, a
pogotovu Fejsbuka, doživela i još doživljava svoju kulminaciju. Potreba za
pričanjem, slušanjem i čitanjem priča je ogromna i ona je prisutnа u ljudskom
rodu od kad je sveta i veka. Ranije su književne epohe negovale svoje posebne
stilski ujednačene i formalno klišeizirane priče i pripovedače, ali u našem
vremenu (post)postmoderne sve barijere su sa sveopštim ubrzanjem izgubile svoju
relevantnost, a moderni čitalac i pisac, stešnjen dinamičnim življenjem u
vremenske klance koji ne trpe duge forme, najednom je otvorio ogroman prostor da
kratka priča doživi svoju punu afirmaciju.
Knjiga koja je pred tobom,
poštovani čitaoče, sa veoma neobičnim nazivom „Poprečke”, koju je napisala Maja
Kiš, je prava knjiga za tvoje vreme. Maja odlično poznaje duh savremenog čoveka
koji je stešnjen dnevnim obavezama i nema puno vremena za čitanje. Nјene priče
su kratke istant životne naracije i deskripcije, u koji se hvata trenutak,
prosto fleš-bek savremenog života, i on se kao lepo upakovan prozni napitak
nudi savremnom čitaocu poput kratke duhovne infuzije, lepote mudrosti ili
nostalgične poslastice koja se čita u jednom dahu. Knjiga kratkih priča „Poprečke“
je pisana lako, lepršavo, sa mirisom Vojvodine, začinima etno-idioma i didaskalijama
kojim autorka, u prisećanju svog pripovedačkog subjekta, uvek izvlači po neku
konstataciju, mudrost, ili pak istinu kojom poentira u svom pripovedanju.
Maja Kiš je spisateljica koja
se dugo godina pripremala da iskaže svoj pripovedački i umetniči dar. U novom
vremenu, sa pojavom Fejsbuk književnosti, ona je doživela procvat svog talenta
i erupciju kreativnosti, i sa samom društvenom mrežom na kojoj ona piše i
objavljuje svoje priče iskazala svoju uslovljenot da forma bude kratka, da bude
jezgrovita i da može da poput poetske bombe prosto sklizne u dušu čitaoca. Njen
pripovedački subjekt je centar narativnog svemira koji snima, beleži, opaža,
konstatuje svuda i na svakom mestu, na ulici, u kafeu, u kući, pred crkvom, u
parku, u poslastičarnici, a sve sa željom da se prenese slika naše svakodnevice
i stvarnosti koja je tematski šarolika i deskriptivna, a još kad se provuče
kroz Majinu pomalo humorističnu prizmu percepcije, onda ta, nekad i strašna i
surova, stvarnost postaje privlačnija i simpatičnija nego što ustvari jeste.
U knjizi „Poprečke” Maja Kiš
nas uči da se smejemo malo sebi, malo drugima, i pričajući, ona veoma vešto
preobražava svoje teme iz gorkih u slatke, iz suvih u vlažne, iz ružnih u lepe.
Ta pripovedačka moć transformacije pripovednog subjekta je deo svečovečnog
karaktera i same autorke, a to je jedan od prvih preduslova za dobru prozu.
Knjiga kratkih priča „Poprečke”
Maje Kiš je po meni tek jedna od onih kojima se trenira pripovedanje i
sažimanje jedinstva, vremena, prostora i radnje, i ja verujem da nas u vremenu
budućem od ove autorke čekaju još mnoga pripovedačka uzbuđenja.
