Fejsbuk poezija je poslednjih godina počela sve
više da se bori sa brojnošću pesnika, a i sa njihovim upornim promovisanjem na
istoj društvenoj mreži kao našom književnom i kulturološkom stvarnošću. Fejsbuk
je demokratičan i daje svima šansu, ali nisu svi oni koji pišu na mreži jednako
vredni pažnje književno kultivisanijih čitalaca.
U ovom kratkom tekstu želim da podelim žito od
kukolja i da ukažem na jednu književno obrazovanu i po svemu neobičnu
pesnikinju, a ujedno i na njenu knjigu „Rečima” – na Violetu Grujićić, koja po
svom pesničkom vokabularu, po ritmu, asocijativnoj rimi, po tematsko angažovanom
i formalno razigranom metodu pisanja odudara od mnogih koje srećemo na Fejsbuk društvenoj
mreži.
U ovoj knjizi Violete Grujičić, kao jedan od
njenih prvih čitača, nalazim sebe u ulozi onog što će da skenira, da snimi
tekst, da oslušne njegovu melogiju i da na kraju, o svemu onome što je kao
utisak ova knjiga ostavila na njega, da neki svoj sud.
I već na samom početku moram da kažem da se
autorka igra rečima, jezikom, rimom i transformacijama lirskog subjekta. U ovoj
knjizi se može naći jedan predivan kolorit življenja, pevanja, mišljenja, ali i
male didaktičnosti koja je deo profesionalnog osećanja da se ljudi nečemu, kroz
igru jezikom, rečima i pesmom, mogu podučiti na putu svog moralnog usavršavanja.
Violeta ima književnu svest i njena iskošena rima i poigravanje jezikom i formom
pesme čini da se ona jednim delom približava poetskoj liniji koju su
svojevremeno afirmisali naši pesnici neoavangarde s kraja šezdesetih i početka
sedamdesetih godina. Njene pesničke slike su pune jetkog humora koji nas uči da
i strašne životne događaje, kad nas svi i sve izneveri, kad sami sebe izneverimo,
treba prevladati smehom. Ovo je poezija koja je oslobođena srceparajuće
patetike, jeftinih ljubavnih zanosa i uzdisaja koji su tako karakteristični za
jednu grupu Fejsbuk pesnika i pesnikinja. Ova poezija ne spada u jeftine
emotivne zanose koji nemaju čak ni realnu romantičnu podlogu, niti jezik, niti
slike koji bi to utemeljili u čitaočevo poimanje pesme. Naprotiv, Violeta Grujičić
je nešto drugo i neko drugi, kako u novoj srpskoj Fejsbuk poeziji, tako i u
nama samima i zato je se čitanjem prepoznajemo. A Violeta nam se dala kao na
dlanu.
Knjiga pesama „Rečima“ Violete Grujičić se
sastoji od devet ciklusa i to: „Ja, mali pesnik“, „Stefanu, mom jedincu“, „Suština“,
„Sa ljubavlju i bez nje“, „Mili dani“, „Molitva“, „Čoveku“, „Ptici“ i „Rečima“,
gde se pesnikinja u svakom od tih ciklusa, kroz dobro izbrušene i svedene
stihove o životu i svetu, kako u njoj samoj, tako i oko nje, trudi da nam na
svaki način podvuče kroz pesmu po neki antologijski stih, koji bismo mogli da
koristimo kao jedan od signalnih direka kojim je ona obeležavala svoj duhovni i
životni put navodeći nas da i mi činimo slične stvari kako bismo u svetu, koji je
nesklon etičkom poimanju života, našli načina da ostanemo i opstanemo na našim
životnim putevima.
O knjizi pesama Violete Grujučić, kao njen prvi
tumač, imam utisak da bi se mogla napisati čitava studija, ali o tome u
vremenima budućim, jer naša autorka je tek odškrinula vratanca od svoje
višeslojne arhetipsko-jezički veoma nepredvidive duše. A ta neizvesnost, koja
je pomalo nadrealna i daje draž poeziji, čini da se sa nestrpljenjem očekuju
buduća Violetina pesnička i književna ostvarenja.
