Te noći smo pili viski. Bio je kraj maja i zaverili smo se da ćemo do smrti braniti ideju Novog Zenita. Čak smo svakome od nas dali zavetna imena za priču koja će se sledećih pola veka vrteti u našim glavama kao nešto o čemu smo pred drugim ljudima veoma malo ili gotovo nikada govorili. Naša zavetna imena su postala naša prava literarna imena i naša stvarna imena su svi, čak i oni nama najbliži, zaboravili.
Bila je to naša volja. Naš usud a ujedno i san koji nas je nosio kao brza i valovita reka, koja je našem vremenu bila zavodljiva poput mlade i podatne žene kojoj se nikako nismo mogli odupreti. Bili smo sami u šumi kojoj smo u samaroplavetnilu dali je Dafinina šuma. Nas pet. Ivan, Šveps, Žigosani, Vita i ja Riđobradi. Lenu smo mi krstili te noći dok smo slušali šlagere, pili viski koji je Vita nabavio u nekom fri-šopu od rođaka i ona je u našim razgovorim dobila doživotno zavetno ime Lena. Josip je u naš život došao docnije, kao i Vlahović, kao naš, može se reći, hagiograf, kad se već niko u svetu umetnisti nije zainteresovao za nas. Pitate me za Mepog Maria, pa njega je Vlahović izmislio u želji da ispriča svoju priču, mada su svi oni koji su čitali njegov roman Evo čoveka verovali, o kako su samo luckasto verovali, da je on ustvari postojao.
Lepi Mario je sublimacija naših gastarbajterskih života koje je Vlahović slutio, mada i sam zaokupljen samoubicama i samoubistvom, zapravo Vlahović je verovao da se mnogo toga promenilo. Umetnost je postala roba koja nije vredela koliko ni par cipela......
Vlahović je idelaizirao. On je Maria stvorio da bi napravio neku svoju banatsku priču koja nas nikada nije interesovala. A onda opet izgleda da ćemo samo po njoj ostati zapamćeni kako mi tako i naš manifest a tako i našš traktat o radosti.Zapisao je jedne večeri u Hamburgu i svojoj bležnici Vita............................
