Kod Dragoslava Mihajlovića

Nakon nekoliko telefonskih razgovora povodom dodeljivanja Gramte Pesničke republike za propuštenu priliku Dragoslavu Miailoviću za roman Kad su cvetale tikve, došao je taj dan kad mu je trebalu uričiti nagradu. Predložio je da to bude u njegovom kabinetu u SANU, što sam ja sa zadovoljstvom prihvatio. Bila je sreda i tačno u podne smo se našli ispred njegovog kabineta nakon dužeg lutanja kao po lavirintnim hodnicima akademije. Vrata su bila zaključana. To me je malo iznenadilo, a onda sam pozvao Dragoslava na kućni telefon i kad se javio i kad sam mu rekao da ga po dogovoru čekamo, izvinuo se i rekao da je potpuno zaboravio i da stiže za desetak minuta. Da ne stojimo pred vratima, Senka i ja smo se javili Veri Batini, sekretarici Odbora za selo SANU sa kojim mi iz BKC-a već duže vremena sarađujemo, i ona nas je primila da posedimo i sačekamo našeg laureata. Tu sam upoznao jednu damu koja vodi poreklo iz Miloševa iz porodice Popovih i Maleševih. Porazgovarali smo i meni se još jednom potvrdilo pravilo da je deset puta po zemlji i svetu više onih koji na ovaj ili onaj način vode poreklo iz mog sela nego nego broj ljudi koji živi u njemu. Dogovorili smo se za susret u Miloševu i ona se unapred radovala, a usput nas je odvela kroz lavirinte, kako se meni činilo, do kabineta gde nas je Dragoslav iza otvorenih vrata čekao. Susret je bio srdačan i ja sam mu čestitao i zagrlili smo se i poljubili, a odmah potom smo počeli razgovor. Dragoslav nije skidao osmeh sa lica što me je inspirisalo, pa sam mu u kratkim crtama objasnio o razlozima nagrade i da njegova knjiga zaista pokazuje da u srpskoj književnosti postoje dela koja istinski zavređuju da se na njih baci nakon pola veka novo svetlo interesovanja, čitanja, priznanja kao neke vrste opstanka i probuđivanja pažnje kod čitalačke publike. Dragoslav se interesovao za moje selo i ja sam mu u krtkim crtama ispričao kako istorijat tako sam pomenuo i znamenite ljude počev od Teodora preko porekla Đure Jakšića, porekla caba Raše Popova sa kojim je kako kaže studirao, a i družio se, preko Milutina Pavlova za kog kaže da nije čuo, a kad sam stigao do Ranka Žeravice to ga je malo ushitilo i nije mogao da poveruje da je jedan tako energičan čovek iz Banata i da Ranko ima velike zasluge za naš sport i da je voleo da se sa njim povremeno sreće. To je bila prilika da mu spomenem da imamo dva muzeja, da mi živimo u porodičnoj kući poslednjih sto pedeset i više godina, da smo privatni kulturni centar. Onda je Dragoslav govorio o sebi, o svojim knjigama, o tome da je tri puta bolovao o tuberkoloze, spominjao je Goli Otok, zabrane, bunkerisanje svojih knjiga, kao i povlačenje istih iz biblioteka, a kako je primetio da povremeno gubim dah zbog bolesti pluća, rekao mi je da je nakon 55 godina pušenja ostavio duvan, što je mene veoma ohrabrrilo i zadivilo jer i sam imam veliki problem sa tom pošasti. Uručenje nagrade je bilo srdačno i kako je on veselo primao Gramatu i ja koji se obično ne smejem i sam sam obradovan njevom pecepcijom iste, dok nas je Senka fotkala i ja sam se smeškao, što je jedna od retkih fotografija na kojima se ja smejem. Dok se nisam lično upoznao sa Dragoslavom govorili su mi da je ponekad namćor, u šta ja nisam poverovao, ali su mi govorili da je voma srdačan, komunikativan i pozitivan čovek, što se ispostavilo u mom slučaju da je velika istina. Svidela mu se slika Jugoslava Vlahovića, Cvetni šlem što je asocijacija na '68 to jest godinu kad je izašao njegov roman. Usput mi je govorio da nije siguran da više ikad može ponoviti tu snagu i energiju koju je imao dok je pisao Tikve. To je bilo iskreno i istinsko nadahnuće, govorio je, teško da se više ikada može ponoviti. Sa Pasošem Pesničke republike se oduševio i sa zadovoljstvom je prihvaio da ga Senka fotka a Ustav je rekao da će pročitati. A onda je stigla i njegova supruga koja je unela još malo vedrine i rekla je da smo se trebali sa njom dogovoriti i da smo mogli ići negde na ručak na šta sam se ja ljubazno zahvalio. Ona je poreklom Banaćanka iz Tomaševca i iz Perleza a kod reči Perlez i ja sam spomenuo Petra Žebeljana a on se setio njegove njegve ćereke Isidore koja je takođe naš akademik. Kako smo spomenuli Banat, to je bila prilika da Dragoslavu poklonim moja dva romana i on je tražio sa mu ih potpišem, a poklonili smo mu i Senkinu nagrađenu knjigu o Video-ilustraciji i Antologiju dvojezičnu Od A do Š Johana Lavundija. Dragoslav se usput interesovao kako opstajemo kao privani kulturni centar, a njegova supruga nam je govorila kako su i oni u devedesetim godinama bili izdavači i kako je ona u kolicima nosila knjige od knjižare do knjižare po Beogradu kad su velike izdavačke kuće počele da usled inflacije propadaju. U posao su bili uključeni sa njom i sin koji je slikar i čerka dok je Dragoslav pisao. Bila su to teška vremena. Ona je prošle godine bila u banji u Melencima i dogovorili smo se da kad bude iduće godine dolazila da svakako dođu do nas u Miloševo što su oni sa zadovoljstvom prihvatili. Dragosklav će mi spremiti jednu zbirku pripovedaka i dogovorili smo se kad budem dolazio u Beograd da navratim do njega kako bih ih preuzeo na flešu. Pišući, setio sam se, kad je išao kod lekara a kao akademik išao je kod jednog profeora u čijem kabinetu su bili i studenti, i na pitanje profeosra Da li ste pušili?, on je rekao Da, a koliko, 55 godina. Na te reči svi studenti su se okupili oko vrata i izvirivali su da vide ko je to sa tolikim pušačkim stažom. A onda sam izvadio jedno izdanje Tikava iz moje biblioteke i Dragoslav mi je sa zadovoljstvom potpisao, a knjiga je izašla 1989. godine. Pitao me da li u selu imamo biblioteku i ja sam mu rekao da imamo tri, da imamo oko šesto đaka u školi, rekao sam mu da imam ja i svoju biblioteku i da knjige sakupljam i kupujem poslednih više od 40 godina na šta je Dragoslavova supruga rekla da će nam poslati i Dragoslavove knjige da ih imamo u  našoj biblioteci.
Prilikom razgovora, pomenuo sam Teodora Pavlovića i Maticu srpsku, Velikokikindski dištrikt a veoma se izenadio podatkom da su polovinom devetnaestog veka Kikinda i Beograd imali približan broj stanovnika. Kad je Matica srpska u pitanju, vidim da ona nije bila u fokusu njegovih interesovanja.
Nisam očekivao da ćemo se toliko zaržati, a onda je Dragoslav dao izjavu Senki za saopštenje o uručenju nagrade i pohvalio je naš rad i našu porodičnu kreativnu industriju.
Rastali smo se kao veliki prijatelji i kao rodbina. Dragoslav je veoma vitalan, pokretljiv i na rastanku smo se još jednom izljubili.