Kad si u bolnici postoje ljudi među onima koji dođu da te posete i oni za koje nikada nisi suguran dali su tu što te istinski cene i vole ili su samo došli da nahrane svoju sujetnu radoznalost tvojom nemoći bolesti i poražavanja koje ti kroz bolest život donosi. Oni ti se izdaju za prijatelje, pomažu ti ali tek da nahrane ego veličine svog značaja i važnosti u časovima kad izgledaš bespomoćno.
U bolnici kad si duže vremena zaboravljaš na zbilju a bolnička realnost ti postaje svakodnevica u kojoj mislima tumaraš kao u nekom magnovenju sve jednako verujući da će ti se britkost misli vratiti čim zatvoriš bolnička vrata i odeš kući. Hoću da verujem da će tako biti i sa mojim razmišljanjima.
Danas četiri godine docnije vidim da se sve dešava usporenije blaže tiše i promišljenije. Život me je naučio da ništa ne trebam po svaku cenu.Svako novo jutro doživljavam kao blagodat božiju kojom ispunjavam svoja stvaralačka svojstva. Nekada su ona duža nekada kraća a ponekad je samo jedna reč dovoljna da kao misao proleti mojom glavom pa da se sa zahvalnošću nasmešim Gospodnjoj volji i novom danu.
