U vremenu neposredno pred bunu 1848 prva krv pala je u Kikindi. Dogodilo se to 24 aprila, kada je Đorđe Radak, sin kikindskog ćurčije koji je stao uz Miletića, iz Novog Sada došao u Kikindu i tu podbunio narod.
Na drugi dan Uskrsa u Kikindi je održao vatreni govor držeći u ruci zastavu pred kojom je narod klicao:‘’pod ovom ćemo zastavom zemlju deliti’’.
Ubrzo je došlo do sukoba sa husarima koji su jedno vreme odolevali, ali kada su poginula dva konjanika i jedan oficir, a više njih ranjeno, husari su se povukli iz grada. I među pobunjenim narodom bilo je mrtvih,stradalo je njih petoro.
Svetinja je tada zauzela zatvor i oslobodila sve zatvorenike, njih trideset, koji su se pridružili svojim oslobodiocima.
Posle pustošenja javnih zgrada krenulo se u pljačku gospodskih kuća iz kojih su se njihovi vlasnici razbežali. Bez razlike pljačkane su kuće kako bogatih Srba tako i Mađara i Nemaca.
Istog dana 24 aprila, uporedo sa pobunom u Kikindi dogodile su se pobune u Bečeju i na Vranjevačkim salašima, pa je Kikinđanima pošla u pomoć naoružana sirotinja Vranjeva, Kumana i Melenaca, paleći usput spahijske salaše.
Sledećeg dana, prema izveštajima, nastao je opšti pokolj, pljačka, rušenje i proterivanje obrazovanih ljudi.
Tom prilikom poginuli su senatori Jovan Čunčić i Aleksandar Isaković u sledećim okolnostima: Čunčić se sakrio u svom podrumu odakle ga je rulja izvikla i osakatila pa ga sa krnjim loncem na glavi obesila o vrata gvožđarnice. Isaković je bio pretučen do besvesti, a kad se osvestio istrčao je kroz baštu, ali su ga uhvatili. Zadavili su ga u smrdljivoj bari u čijem mulju je skončao.
Epilog je pored pomenutih ubistava bilo da su domaći zlodeju u sprezi sa pridošlicama zapalili 17 kuća, pokupili, razvukli pokućstvo, poharali nekoliko dućana, a neki su se čak i pijani međusobno poubijali.
Tako je počela srpska revolucija kojom smo branili cara i apostolskog kralja, a da od nas to niko tražio nije.
Na drugi dan Uskrsa u Kikindi je održao vatreni govor držeći u ruci zastavu pred kojom je narod klicao:‘’pod ovom ćemo zastavom zemlju deliti’’.
Ubrzo je došlo do sukoba sa husarima koji su jedno vreme odolevali, ali kada su poginula dva konjanika i jedan oficir, a više njih ranjeno, husari su se povukli iz grada. I među pobunjenim narodom bilo je mrtvih,stradalo je njih petoro.
Svetinja je tada zauzela zatvor i oslobodila sve zatvorenike, njih trideset, koji su se pridružili svojim oslobodiocima.
Posle pustošenja javnih zgrada krenulo se u pljačku gospodskih kuća iz kojih su se njihovi vlasnici razbežali. Bez razlike pljačkane su kuće kako bogatih Srba tako i Mađara i Nemaca.
Istog dana 24 aprila, uporedo sa pobunom u Kikindi dogodile su se pobune u Bečeju i na Vranjevačkim salašima, pa je Kikinđanima pošla u pomoć naoružana sirotinja Vranjeva, Kumana i Melenaca, paleći usput spahijske salaše.
Sledećeg dana, prema izveštajima, nastao je opšti pokolj, pljačka, rušenje i proterivanje obrazovanih ljudi.
Tom prilikom poginuli su senatori Jovan Čunčić i Aleksandar Isaković u sledećim okolnostima: Čunčić se sakrio u svom podrumu odakle ga je rulja izvikla i osakatila pa ga sa krnjim loncem na glavi obesila o vrata gvožđarnice. Isaković je bio pretučen do besvesti, a kad se osvestio istrčao je kroz baštu, ali su ga uhvatili. Zadavili su ga u smrdljivoj bari u čijem mulju je skončao.
Epilog je pored pomenutih ubistava bilo da su domaći zlodeju u sprezi sa pridošlicama zapalili 17 kuća, pokupili, razvukli pokućstvo, poharali nekoliko dućana, a neki su se čak i pijani međusobno poubijali.
Tako je počela srpska revolucija kojom smo branili cara i apostolskog kralja, a da od nas to niko tražio nije.
