Postoje sati kad okovani smo nekom prirodnom nepogodom ili pak životnim okolnostima pa nas obujmi misao da smo mogli u svom životu mnoge stvari učiniti drugačijim.Da smo samo...i tako dalje i tako dalje, nastavljamo u sebi nabrajanja bez reda i smisla. Prizivamo osećaje kajanja i stida, za sve što smo učinili ili pak za ono što smo propustili.Optužujemo i sebe i druge u nemogućnosti da povratimo vreme u kome su se događaji dešavali. A onda nam u susret dođe neka reč, zvuk,osmeh ili nas samo vetar pomiluje i spremni smo sve da zaboravimo i da nastavimo dalje sa našim naizgled besmtnim i glupim životom.
