Zorka je to leto, noseća sa Ljubicom, provela čuvajući ovce,
a Marinka, koji je prohodao, malo je puštala da ide sam po Jarošu, a kad bi se zamorio,
ona ga je nosila. Žito je bilo ovršeno i Branko je tih dana sam čupao torinu i đubrio
je strnjiku na njivi kraj bašaidskog druma. Prvo bi on pomuzao ovce, a kad bi Zorka
procedila mleko i podsirila ga, onako vrućeg i fiškog, uzimala bi Marinka i torbu
sa vodom i hranom i krenula bi za ladovine za ovcama da se što bolјe napasu.
Tog dana, kad je stigla sa ovcama do jaroškog bunara noseći
Marinka piroške, sunce je već bilo visoko i mislila je samo da ih napoji,
pa da ih polako pusti prema salašu, gde je trebalo da planduju, a onda bi
ih Branko uveče isterao posle muže ponovo da pasu, da ih spremi za noć. Videla je
oko bunara neku viku i gužvu, ali nije znala šta se dešava. Ovce su se, pognutih
glava od sunca, približavale da piju vode, a kraj oseka je bila dečurlija Benginih
iz Valova, svađali su se i raspravlјali ko je kriv i uterivali su jedni druge u
laž samo da opravdaju sebe.
– Ti si ga gurno – kaže jedan dečak.
– Nisam ja, već si ti kazo da ga gurnemo u bunar – odgovori
drugi.
– Ja sam vam kazala da to ne radite.
– Sam je pao unutra, bio je pijan – opet će prvi dečak.
– Šta je bilo? – upita ih Zorka držeći Marinka piroške na leđima.
Bila je oznojana i osećala je da je malaksala.
– Mihalј se opio pa up’o u bunar – reče jedan
dečak.
– Nije up’o, već ste ga vas dvojica gurnuli.
– Jer živ? – upita Zorka.
– Ne čuje se, izgleda da nije – reče devojčica.
– Jeste l’ gledali unutra? – opet će Zorka.
– Nismo, stra’ nam je – odgovoriše oni.
– Čiji ste vi? – opet će Zorka strogo.
– Mi smo Bengini, iz Valova.
– De, da vidim – reče Zorka spuštajući Marinka na zemlјu,
a krajičkom oka pogleda da joj ovce ne odu dalјe od bunara. – De, devojko pričuvaj
mi dete – i Zorka priđe oseku, nagne se i vide da čovek dole bućka po vodi.
– Dajte taj kabō i šibu
da i’ spustimo dole.
– Samo mi je Bog upro prstom šta da uradim – pričala je kasnije
svoj doživlјaj deci Zorka. – Uzela sam šibu i kabō, a i oni dečaci su mi pomogli, usput sam vikala onom dole u bunaru:
– E, ti, jer me čuješ?
I deca su vikala:
– Mihalј, pazi šiba, Mihalј, pazi, ide kabō i šiba – i on se nekako uvatio za kabō i šibu i izvukli smo ga napolјe. Stvarno
je bio pijan i izubijan, al’ je, fala Bogu, osto živ. Al, eto ti druge nevolјe,
nastavlјala je Zorka, Bengine ovce su sas druge stane bunara, al’ su se, kako smo
vikali, pulini zalajali, pa su se sjedinila obadva čopora. Ali to nije sva muka
koja me je taj dan snašla. Kad sam došla da uzmem Marinka od te devojčice i da viknem
na našu pulinku Maru da krenemo da delimo ovce, sva sreća naše su sve bile obeležene,
a i Branko i ja smo i’ u glavu svaku znali, ja da uzmem Marinka, a on se usro. I
sav se izamazo.
– Pa što mu nisi nadigla košulјicu – kažem toj devojčici
– a ona me gleda:
– Poplašila sam se da su moja braća ubila Mihalјa.
U međuvremenu, Mihalј je usto i krenuo da pujda kere da podeli
ovce. Ja mu vičem:
– Ne pujdaj – on ko da mu je nešto falilo, samo viče:
– Fogme, Ficko, teraj ih.
– Ja, šta ću, odnesem Marinka do valova sa vodom,
plјusnem malo i operem ga, i kako sam ga držala u ruke, odjedared osetim bolove i
vidim, sad ću se poroditi, i dok sam, noseći Marinka u jednoj ruci, drugom se držeći
za stomak, stigla do stuba od đerma, osetim da je iz mene već krenulo.
I zaista, Zorka nije ni stigla da se primiri kad je iz nje,
kao iz katapulta, izašla beba. Na drugoj strani, kad su videli ženu da se porodila,
Bengini dečaci se uplašiše, ali se u međuvremenu, kad je video da Zorka drži bebu
u ruci, Mihalј najednom otreznio i prestao je da sa pulinima vitla ovce po Jarošu,
već ih je pustio da u jednom čoporu pasu. Zorka je skinula maramu sa glave i u nju
je uvila bebu, i odmah joj je, kao jagnjetu, nožem za slaninu iz torbe, odsekla
pupak. Marinko je bio pored nje, sedeo je kao mali čovek, onako rumen, i gledao
je sve što se dešava. U tom je došla Bengina devojčica.
– Jer bata, il’ je seka?
– Nisam ni gledala – reče joj Zorka sva u nekom bunilu i vatri,
ali neka lucidnost sveta je proradila u njoj, i neka silna hrabrost, i ona malo
raspovi maramu i pogleda.
– Devojčica je, lјubav moja – reče Zorka i poče da cedi desnom
rukom nabreklu dojku da krene mleko, a levom je u naručje prinosila devojčicu.
– Da se zove Ljubica? – reče devojčica.
– Može Ljubica – reče Zorka i zaplaka se držeći u jednoj ruci
devojčicu, a drugom je privukla Marinka kraj sebe.
Na kraju se sve, ipak, dobro završilo.
(...)
Samo neobično Ljubičino rođenje i taj nesvakidašnji njen dolazak
na svet ju je učinio drugačijom od druge dece. Od svih je bila nekako najsitnija,
ali je za razliku od druge braće i sestara bila najtvrdokornija i najlјuća. Od Marinka
i Bojane se nije brenzala, dakle, nije ih mnogo uvažavala, mada su bili stariji
od nje, a mlađima se trudila da bude autoritet. Imala je dobro pamćenje i od malena
je sve najbolјe, vezano za kućne poslove i stvari, pamtila. Umela je da proceni,
nekako po instiktu, kakvo je koje dete od sve dece koja su dolazila kod njih na
salaš da se igraju, ali se nije plašila ako vidi neku nepravdu da to i kaže i na
to da reaguje.
(...)
Ljubica je rasla uz Marinka i uz Bojanu i bila je skoro dve
godine najmlađe dete u kući. U školi je bila vredna i marlјiva i često je Marinka
kritikovala kako ima loš i ružan rukopis.
Kako je baba Danica, dok su išli u školu i dok su sve troje
bili kod nje i kod Marinka u selu, uvek prvenstvo davala Bojani, jer je njena milјenica,
a Marinku, jer je muško i dedino ime, i kako se Ljubica osetila zapostavlјenom,
ona je to javno baba Dati i rekla:
– Ti, Data, više voleš Boju i Marinka nego mene, ja ko da
sam tuđa.
– Ti znaš, nos tvoj balavi – odbrusi joj Data.
– Ja ne samo da znam – odgovori joj Ljubica – već i vidim.
– Ti sve vidiš, a ne vidiš da si bezobrazna – nastavi Data
da je kori, a onda ponovo – Da mi je samo znati na koga si tako zdravo brezobrazna.
– Na koga bih bila, nego na tebe, baba – reče
joj Ljubica kao iz topa.
Te noći kad je Bapi pozlilo, ona je sa Jelenom
ležala na drugom krevetu i dobro je videla kad je Nina ušla u sobu sa fenjerom,
i kad su ona i Bapa izašli napolјe, i kad je opet Nina, noseći napred iznad glave
fenjer, ulazila u sobu, a Bapa je polako, raspasan, samo u gaćama, ulazio za njom.
Ispod jorgana je počela da se krsti
i moli: Bože, pomozi mom ocu da ozdravi i mojoj materi da sve to izdrži, a i
svima nama da nam se neko veliko zlo ne desi.
