Poslednjih godina Branko je u letnje vreme češće išao u Kikindu
nego u Dragutinovo kad bi imao neki trgovački posao da obavi. Dragutinovo je Dragutinovo,
a Kikinda je Kikinda. Ono što je u Dragutinovu skupo, to je u Kikindi jeftino. Ono
što Dragutinovo ne zna, to Kikinda zna. I voleo je Kikindu, stekao je u njoj prijatelјe
i kupce sa kojima je uvek mogao lako i brzo da se dogovori. Mi smo Dištrikčani,
govorio je Branko, mi smo jedan svet, i dok se pogledamo – mi se razumemo
i znamo šta ’oćemo. A u Dragutinovo, kad se mi salašari vratimo u naše kuće i kad
se sastanemo negdi u kafanu, uvek se vidi ko je sas Jaroša, ko je iz Akače, a ko
je došo tamo iz Rita što je blizu bačke strane. Lepo možeš po lјudima i po konjima
viditi ko je odakle. Mi, što smo bliže Kikindi, malko smo napredniji i drukčije
mislimo. Branko je svoje meštane delio prema zemlјi u ataru, koja je u različitim
delovima bila lakša za obradu i rodnija, a u drugim opet suprotno, teže se orala
i često nije davala roda. Oni tamo iz Akače, di je zemlјa malko plavlјa, su drukčiji,
a oni iz Rita, i iz Mrtvaka, i iz Selišta su drukčiji. Čot je već malko jači, a
u Mrtvak i u Selište konji crkavu.
Branko je voleo Tomašvol, jer to nije bila najbolјa zemlјa
u ataru, ali je uvek davala roda i nikad nije bilo da se teško ore, ili kad je suša
da usev, usled nedostatka kiše, izgori. Tomašvol je sigurna zemlјa, govorio
je, ni najbolјa, ni najgora. Kako je radiš i kako o njozi vodiš račune,
tako će ti i roditi. Tomašvol vole da se đubri i zato mi Jarošani, salašari, i držimo
stoku da možemo da đubrimo i da našu zemlјu ’ranimo. Kako ona ’rani nas, tako i
mi nju moramo da ’ranimo. I deci je svojoj to govorio, i učio ih je od malena
da volu zemlјu i da o njozi vodidu račune. Nije gledao ko je muško, a ko
je žensko, već kad ih je učio, učio ih je sve, jer nikad ne znaš šta te u životu
može snaći i kakva te nužda može naterati da moraš neke poslove da radiš. Nije zgoreg
da sve što se tiče kuće i zemlјe i muška i ženska deca umeju da rade. Od zemlјe smo postali, od zemlјe živimo, govorio je Branko, a u zemlјu ćemo i da završimo,
to je naša sudbina. Zemlјa. Sve drugo bude i prođe, al’ usta uvek ’leba ištu.
Za nas selјake furtom ima posla i mi nikad nismo dokoni. Naučili smo da radimo,
da imamo, i to što imamo da je naše, i nikad se nismo otimali i gramzili s tuđim
da raspolažemo.
