(Poslednjih godina Branko je u letnje vreme...), odlomak iz romana „1934.”



 
Poslednjih godina Branko je u letnje vreme češće išao u Kikindu nego u Dragutinovo kad bi imao neki trgovački posao da obavi. Dragutinovo je Dragutinovo, a Kikinda je Kikinda. Ono što je u Dragutinovu skupo, to je u Kikindi jeftino. Ono što Dragutinovo ne zna, to Kikinda zna. I voleo je Kikindu, stekao je u njoj prijatelјe i kupce sa kojima je uvek mogao lako i brzo da se dogovori. Mi smo Dištrikčani, govorio je Branko, mi smo jedan svet, i dok se pogledamo – mi se razumemo i znamo šta ’oćemo. A u Dragutinovo, kad se mi salašari vratimo u naše kuće i kad se sastanemo negdi u kafanu, uvek se vidi ko je sas Jaroša, ko je iz Akače, a ko je došo tamo iz Rita što je blizu bačke strane. Lepo možeš po lјudima i po konjima viditi ko je odakle. Mi, što smo bliže Kikindi, malko smo napredniji i drukčije mislimo. Branko je svoje meštane delio prema zemlјi u ataru, koja je u različitim delovima bila lakša za obradu i rodnija, a u drugim opet suprotno, teže se orala i često nije davala roda. Oni tamo iz Akače, di je zemlјa malko plavlјa, su drukčiji, a oni iz Rita, i iz Mrtvaka, i iz Selišta su drukčiji. Čot je već malko jači, a u Mrtvak i u Selište konji crkavu.
Branko je voleo Tomašvol, jer to nije bila najbolјa zemlјa u ataru, ali je uvek davala roda i nikad nije bilo da se teško ore, ili kad je suša da usev, usled nedostatka kiše, izgori. Tomašvol je sigurna zemlјa, govorio je, ni najbolјa, ni najgora. Kako je radiš i kako o njozi vodiš račune, tako će ti i roditi. Tomašvol vole da se đubri i zato mi Jarošani, salašari, i držimo stoku da možemo da đubrimo i da našu zemlјu ’ranimo. Kako ona ’rani nas, tako i mi nju moramo da ’ranimo. I deci je svojoj to govorio, i učio ih je od malena da volu zemlјu i da o njozi vodidu račune. Nije gledao ko je muško, a ko je žensko, već kad ih je učio, učio ih je sve, jer nikad ne znaš šta te u životu može snaći i kakva te nužda može naterati da moraš neke poslove da radiš. Nije zgoreg da sve što se tiče kuće i zemlјe i muška i ženska deca umeju da rade. Od zemlјe smo postali, od zemlјe živimo, govorio je Branko, a u zemlјu ćemo i da završimo, to je naša sudbina. Zemlјa. Sve drugo bude i prođe, al’ usta uvek ’leba ištu. Za nas selјake furtom ima posla i mi nikad nismo dokoni. Naučili smo da radimo, da imamo, i to što imamo da je naše, i nikad se nismo otimali i gramzili s tuđim da raspolažemo.