Kako sam se svetio ženama

Ja sam završio fakultet 1956. godine, a rođen sam ’35-te. Sas blizu 22 sam poč’o da radim u školu u Elemir. Stanovo sam kod baba-tete, a moji su tada još sedili u Kumane. Mi smo se u Kumane doselili iz Kikinde, pa su nas zvali Kikinđanski. Od kad živimo u Zrenjaninu, već više od 40 godina, zovu nas Kumanački. No, evo sad ću ti ja ispripovedati kako je sve to bilo u ono vreme.

Ja mlad, a školovan u ono dobo, podnosim molbu Prosvetnom savetu za zapošlenje, a matamatičar sam u toj struci, a u to dobo se to tražilo, i ja molbu na četir’ mesta. Računam, moje je da tražim pos’o, a njino je da mi ga dadu il’ ne dadu. Njina je bila volja, a još veća je što im je falilo te struke. Računam, završio sam, mislim i što mu drago. Bilo je tu više mesta di sam mog’o, al’ oni kažu ’Lemir, i eto, ja u ’Lemir.

Di ću, šta ću, kod baba-tete i deda-tetka. I lepo se smestim tamo. Kad je proš’o koji mesec, a plata bila dobra, ja šparam, ćutim, radim, šta ću, a i to mi je struka, a i od kuće sam otiš’o. Kažem sebi:

– Milerade, moraš se starati, nemaš kud.

Baba-teta i deda-tetak su imali vinograd i voćnjak. Kad dođe jesen, ono vina i rakije, šta da ti kažem. Ne rodilo, već rodilo i prirodilo. Nismo imali di da met’emo. Deda-tetak je vol’o vina, a i ja sam. A baba-teta je volela novce. Nije ona bila džimrija, već tako, k’o svi Vranjevčani, svaki dinar bi za srce da zalepu. A rodom je bila iz Vranjeva, k’o i moja mati.

A ja, kad dođem iz škole, ono već krenulo zimsko dobo, Sveti Nikola, deda-tetak izvadi olbu, pa u rernu, u vodu. I mi onda coljamo, ne mlogo, već onako, redovno.

A ’Lemir k’o ’Lemir, pun mladeži, pola Lale a pola Bosanci, šta da ti kažem. Kad jedamput se ja vratim na stan, a tetak zabrinut.

– Šta je bilo? – pitam ga.

– Eto – kaže on - ona matora očila u Zrenjenin i sve prodala.

– Šta je prodala? – pitam ja.

– I vino i rakiju. Ni za Božić nije ostavila – kaže on.

– Morala je negdi sakriti da ne nađemo – kažem ja.

– Ko će je znati – kaže on – ta Vranjevkinja je to, vole novce k’o da i’ je njena mati rodila.

– Ništa, tetak moj rođeni – kažem ja – nemoj se jediti, imam ja platu pa ćemo se ispomagati. Provuć’emo nekako zimu.

Kad prošlo tu malo vremena, evo je teta. Vidim nešto je narogušena, a marama joj povučena priko očiju k’o da je širma, k’o suncobran.

– Slušaj, derane. – kaže ona meni.

– Slušam. – kažem ja.

– Koliko si ušpar’o novaca?

– Nisam mlogo – kažem ja – jer kad sam bio u Kumane, dao sam baci i nini, trebalo im, ’lektrika se uvlači u Kumane, pa da i oni uvuku.

– Dobro – kaže ona. – Čula sam od tvoje matere.

– A ja reko’, di si čula?

– Sastale smo se na pijace u Zrenjanin. Ona je nosila sira i pasulja da proda, pa smo divanile.

– Dobro – kažem ja.

– Nego, evo ovako, daj te novce šta imaš.

– Nisu tu, u dolov sam met’o ispod veša.

– Idi donesi.

Ja odem, donesem.

– Kol’ko tu ima? – pita ona.

– Deset ’iljada – kažem ja.

– Evo ti još dvadest ’iljada da odeš da kupiš, da se opraviš. Neću da mi ideš makar kako.

I tako odem ja u Zrenjanin u Namu, kupim 5 beli’ košulja, dvoje cipela, mašnu, lepu neku, štrikanu sa gumom i gotovim čvorom. Uzmem ja tu sve što mi je falilo, i veša, i odelo, i sve po redu.

Ne pitam ja ni kad ću joj vratiti novce, ni što baš sve da kupim. Kad je kazala da je razgovarala s mojom materom, valda one znadu šta treba. I tako ja poč’o da se opravljam kako valja. Svaki dan čista košulja, a ona bela, pa uštirkana. K’o sneg se beli. Pa cipele naviksane mož’ se ogledati u njima. Vidim ja, drukčije me gledu. Uđem u zbornicu, gledu me drukčije. Na sokaku, vidim, javljadu se. Vidiš, kažu, odelo ne čini čoveka. A sve je nekako drukčije.

Kad jedno veče sastanemo se ja i tetak, ona negdi otišla.

– Sve je lepo – kaže on, i izvadi olbu.

– Nije trebala baš sve prodati. Ovo sam uz’o na veru od komšije, neću moći još dugo. – kaže tetak.

– Samo do plate da dovučemo – kažem ja – posle će biti lakše.

A ono zimsko dobo, kad mene zovu u Zrenjanin, u Prosvetni savet.

– Stig’o poziv, sutra treba, Milerade, da se javiš. Šta si zgrešio, Milerade? – pita tetka.

– Nisam ništa, ali ako oni kažu da jesam, možda i jesam. Kad te Prosvetni savet zove, to je ko da ideš u komitet, il’ u policiju. Ja mlad, 22 godine. Mislim se, što me zovu? To veče nisam im’o volje ni da se kartam tablića sa drugovima.

Mi posle nastave ostanemo u zbornicu, tamo je fino, toplo, i onda il’ se šahamo, il’ kartamo, il’ igramo domine. Nisam mogo da mislim. Sve mi je igralo pred oči: i kečevi, i kraljevi, i dame.

Tu noć nisam mogo ni da spavam. A odužila se noć k’o čiutsko večernje. Okrećem se, privrćem se, ljuštike poda mnom škripu i k’o mozak da mi par’u. Nekako sam priguro tu noć, a zajtro u Zrenjanin, u Prosvetni savet. Kažu:

– Odlučeno je da se otvori narodni univerzitet i večernja škola, i ti da budeš upravnik.

– Eoup! – mislim ja u sebi.

– Upravnik. Jesi l’ vidio, Boga ti, što oni oćedu – mislim se. To je možda neki vigov.

– Dal’ ću ja to moći? – pitam ja.

– Moć’eš, moć’eš, sigurno ćeš moći – kažu oni.

– Mi smo već odlučili da to budeš ti.

– Gotovo je – mislim ja – nema natrag.

– Ne znam, ako je za matamatiku, to sve poznajem i umem, sve po programu...

– Što ne znaš, to ćeš naučiti, ono što nisi stručan ti ćeš pitati. Plata će ti biti tolika i tolika.

- Eoup. Nisam znao da se i to plaća.

I tako, pri’vatim se ja da budem upravnik večernje škole za obrazovanje ostalih. A ono đaka kolko ’oćeš, ’Lemir je to, Lala i Bosanaca vazdan, a bilo je tu i stariji’ ljudi. Kažu, nema kadrova, a mi smo probali da i’ naučimo na brzinu. Država te plaća, državu moraš i da slušaš.

Radim ja to jedno šest, sedam meseci, otprilike do Đurđevdana. Kad onda, otvori se kurs za šnajderke, frizerke, majstore, šlosare i šta ti ja znam. Opet mene zovu. Ja, šta ću, opet se pri’vatim, di ćeš državi kazati da nećeš, i tu dobijem još jednu platu. Eoup, sad već tri plate! Kad opet, posle nekog doba, zovu me iz Prosvetnog saveta i kažu:

– Ti nećeš više biti u nastavi. Sad ćeš biti zamenik direktora, a Naftagas će da obuči i školuje svoje radnike, pa i tu treba da vodiš.

– Eoup. Dobar – mislim ja.

I naravno, kažu, i to će biti plaćeno. Četvrta plata. Kad novci krenu na tebe, idu kao ludi. Mož’ misliti, ja momak, 26 godina, zamenik direktora, jedan od četir’ čoveka u selu. Novci samo pljuštu. Oni sa svi’ strana dolazidu, a ja se ne branim. Samo primam, nešto malo trošim, a ovo drugo na banku, i slažem, slažem, gojim pupušku, gojim i ćutim, i čekam, nešto će se desiti, a još ne znam šta. Moj drug, momak, isto u to vreme bio direktor i imo kadrovski stan. Sve je bilo sređeno, namešćeno. Ja sam još sedio kod tetke i teče. Tetka me je prala i vodila računa o meni. Ona je štirkala košulje, viksala cipele, prala mi veš i sve po redu. A ja, šta da ti kažem. Samo vodim računa da mi svi poslovi budu u redu, i vodim računa da se ne zameram nikom. A u to vreme sam im’o devojku, Milanka se zvala, učiteljica. Sitna, mrškava, al’ lepa, lepa k’o što se samo poželiti može. A vesela, baš onako, k’o čigra.

Čini mi se, kad idemo na korzo, ja pored nje samo rastim. Rastim, čini mi se da ću u nebo da odem. Kad š njomena šetam, odjedared mi se kolac stvori u leđa i ja se ukrutim, prosto tako da samo glavom šetam k’o ona poslužonica na sat; malo na jednu stranu tik, vidim ko ide s te strane i učtivo kažem:

– Barveče.

Onda se okrenem na drugu stranu, vidim ko ide i opet se javim:

– Barveče.

Šta da kažem, to je bilo moje najlepše vreme. Ja, četvrti čovek u selo. Svi te poštuju, plate idu. Ne zameraš se. Ne odgovaraš mlogo. Samo poštuješ propise i ono što je država kazala. Ne baš država, već Prosvetni savet. Ta šta oni odozgore narede, ja sam samo im’o da sprovedem. Šta sam ja tu mog’o, to i nije bila moja volja. Bilo je tu ko misli i odlučuje, a moje je bilo samo da vodim računa, da kontrolišem nastavnike i predavače. A to nije bilo teško jer imali smo plan i program koji je savet usvojio i kaz’o.

A moj drug direktor, stan njegov kadrovski, a ja njegov zamenik, a tako mlogo pogotovu oni kursista i kursistkinja. Sve su tele nešto da završidu i da više ne radu paorluk već da se negdi zaposlidu i da imadu platu.

Stan do podne prazan, a i uveče. Kako se ja i kolega dogovorimo, a mi onda na smenu primamo i podučavamo one kursistkinje kojim nešto nije bilo jasno. Mi smo im pomagali da bolje svatidu šta i kako treba da nauču i da položu i da kad diplomiru da možedu da odedu u bolji život.

E, tu je bilo svega. Da ne pričam i da ne sablažnjavam.

I jedamput bila slava u Kumane, 1. juni. Šatre, muzika, novaca kol’ko oćeš, a taj dan su i spomenik mećali tu na trgu. A ja dovedem Milanku na slavu u Kumane.

Mi na ručak kod mog bace. A nina svega spremila supe, pečenja, kolača i sve po redu. Sedimo mi z’astal i jemo kad Baca se nakašlje. A ja znam kad se on nakašlje da je to neki znak. Vidim ja kolko je sati, oće Baca nešto da mi kaže. Prikinem i ja ručak i iziđem za njim u avliju. Odemo kod konja, a oni vezani za kola. Bila vrućina, i letnjo dobo, nije to bilo ko sad, nego vrućina šta da ti kažem. On prišo kolima i u lotre im meće neko friško seno, daje im ko bajagi da jedu i gleda me priko lotri. A ja ćutim, šta ću. Vidim, nešto nije u redu.

– Milerade – kaže on.

– Kaži Baca.

– Ko je ovo? - pita on.

– Moja devojka – kažem ja.

– Odakle je? – kaže on.

– Iz ’Lemira – kažem ja – Učiteljica je i radi kod mene u školu. Ima platu, znaš kako sad učiteljice imu dobre plate - opet ću ja. Vidim ja da nešto nije u redu čim me Baca tako popreko gleda. A i ne rastaje mi se od Milanke. Šnjome sam vedžbo sve ljubavne veštine. Di ću je dati iz ruku.

– Slušaj, gle, hej, derane – kaže on – ova tvoja ševa nije za tebe.

Eoup. Mislim ja šta će sad biti.

- Baca, vole me, vesela - kažem ja - a ima i platu.

– Nije ona prilika za našu kuću. Sitna ona, sitni mi, ta kakvi ćedu unučadi biti. Ko titinci. Ne – kaže on.

A ja u zemlju da propadnem. Volem Milanku, a oca se bojim. U meni se sve nešto mulja.

– Milerade – mislim ja – gotovo je, nemaš kud. Baca je kaz’o. Imam ja novce u to dobo četir’ plate, imam ja pos’o, imam stan, al’ diću priko Bace.

Odemo mi za astal ručamo, a ja bled, pa poplašen, k’o opirača.

– Šta je s tobom? – pita Milanka.

– Ništa – kažem ja.

– Brzana dobila karakuš, pa se jedim.

I to veče ništa joj ne govorim, odemo mi malo na slavu i ja Milanku otpratim kod rodbine njene u Kumane, a ja s mojim drugovima u kafanu.

To veče i tu noć smo popili i polupali svo pivo iz kafane. I dan danas ne znam kako se ti kumanački birtaši nisu malo bolje spremili. Ja znam, to se obično spremi da pritekne, a ne da nema dosta.

Ne znam ni kako sam kren’o to veče kad sam ispratio Milanku kod njene rodbine. Oko mene sve veselo. A te godine se i spomenik postavio. Vole narod da se veseli, a i ja sam bio mlad i vo’lo sam, nije da nisam, i društvo, i muziku, i seše sam volo. A i kad ćeš voleti to sve makar šta, ako ne onda kad si mlad.

Ja z’astal, u džep novci, oko mene drugovi moji, momci koji su bili momci, i oženjeni koji su bili oženjeni. Ja volem Milanku, volem sve nji’, sve mi je lepo, a malko sam tužan, žalostan i pomalo jedak. Tužan što ću se rastati od Milanke, a jedak što nisam bir’o neku što je baci po volji.

I tu smo mi pili, čašćavali jedni druge, okrenulo se tu jedno, da kažem, možda i deset turi, možda i petnajst, sve do pola tri, kad je nestalo više pića.

Nisu ugostitelji znali da će slava biti toliko velika. A nisu znali da će se baš tako trošiti. Znalo se kadgod dok je to bila crkvena slava kako treba. Al’ sad je, kažu, novo vreme, slava socijalistička, a troši se, izgleda, još više se troši nego pre.

Zovem ja kelnera, a sve smo popili, oko pola tri.

– Šta imaš? – kažem ja.

– Piva nema – kaže on.

– Ne pitam to – kažem ja – već šta imaš, ta imaš najviše?

– Kruškovac – kaže on.

– Daj po jedan kruškovac – kažem ja.

Sedimo mi, pijemo, a već, vidim, svirci su počeli da sprem’u njine ebge, a još malo će i svanjivati. Moji drugovi sa mnom, oni što su oženjeni odoše kući. Šta će, žene i’ ček’u.

Mene više niko neće čekati, mislim ja.  Pa zar je dotle došlo, mislim ja, da je u dvadesetom veku važno koliki je ko? Nije važno nama, mislim ja. Važno je, ne bi Baca kaz’o da nije važno, kad je važno. Zna on, nije život od danas do sutra.

– Kelner! – vičem ponovo ja. – Daj nam štogod da popijemo. Šta imaš?

– Šta vi oćete? Imam mentol.

I tako uzmemo mi mentol, pa posle mentola rum, i kad na kraj svi se razišli, ostali ja i Števa. Kad sam malko bolje pogled’o, svanulo već uveliko, ne ovo-ono, već dan baš zapravo.

– ’Ajdemo, Milerade, kući – kaže Števa.

– ’Ajdemo, Števo – kažem ja.

I krenemo, a ja vidim težak sam, gledam Števu, težak je i on. ’Vatam se za džep. Gledim di mi je novčanik. Eoup. Vidim tu je. Gledim novce. Eoup. Ima. Dobar. Dobro je, nisam sve potrošio, a ne mož’ ti to ni potrošiti kad je bilo mlogo. Četir’ plate, šta ti računaš. Ja mlad, šta ti računaš, novaca dosta, sa svi’ strana samo stižu. Prosveta je nekad bila Majdan. I što ti više drpaš, a ono samo stiže, stiže. A ti samo vodiš račune, šta kaže Prosvetni savet i samo slažeš, gojiš, gojiš. Ne zameraš se nikom. Slušaš šta ti kažu i gojiš. Kad ono, da, da se vratim...

Ja i Števa došli kod mene kući. Kad ono nina već ustala, upalila šporet i već uveliko pristavila fruštuk. Baca namiriva, a ja iz kafane.

Ništa oni meni ne govoru što sam tako kasno doš’o.

– Jesi gladan? – pita nina.

– Nisam – kažem ja.

– ’Ajde, pile moje, da legneš – kaže nina.

– ’Ajde, nina – kažem ja.

– Samo polako – kaže nina – pa ćeš spavati u gostinsku sobu, jer u veliku kujnu, na tvoje mesto, spavu naše prije iz Vranjeva.

– Dobro – kažem ja.

Kad u gostinsku sobu, kad je nina rastrvila krevete, a ono sve štikana posteljina.

Mi u tu sobu k’o dečurlija nismo ni smeli da ulazimo. Ta soba se znalo za čega je. Tu je stajo štafir što je nina donela. Tu se čuvalo sve ono što je za blagdan. U šifonjere su stajale blagdašnje stvari od ’stragana.

Kad je nina rastrvila krevete, kad je to zamirisalo na uštirkano, a meni se okreće u glavu.

Di ćeš ti, mešo sam piće. Vidim, biće zlo.

– Daj, nina, jedan lavor – kažem ja. – Ako budem povraćao da ne isprljam.

Ode nina i donese. I ja legnem.

– Kad da te vičem? – kaže nina.

– Mani me, pa kad ustanem – kažem ja.

Kad sam ust’o, a ono već pridveče. Ja još pijaniji nego što sam bio. Umijem se ja i ćutim. Baca sedi u kujnu. Ćuti. Ćuti Baca, ćutim ja. Prije su se već opravile i otišle međ’ decu.

– ’Oćeš malko supe da ti ugrijem? – kaže nina.

– Ne znam da l’ ću moći – kažem ja.

– Samo ti njemu ugrij – kaže Baca.

– Jesi l’ meš’o piće? – kaže Baca.

– Jesam – kažem ja.

– Ta ne valja – kaže on. – Jesi l’ mlogo pušio? – kaže on.

– Jesam, Baca.

–Uf, uf, uf – kaže on i jedi se.

Jem ja supe, Baci za Milanku ništa ne govorim. A meni teško, knedla neka mi u grlo, pa sve ne mogu da progutam. Al’ dobro, proće to, da ne dužim više, i ja odem u centar. Kad tamo Milanka.

Eoup. A ona vesela, pa sve oko mene. A ja pokis’o, izgužvan, k’o da su vršili trnje na mene.

– Šta je tebi, mili? – pita ona.

– Ništa – kažem ja – nije mi dobro, malo sam popio, a i pušio sam.

Ona me je zvala Mili, skraćeno od Milorad. I tu se mi malko prošetamo koji krug kroz korzo. Vidim ja da mi nije dobro, teško mi je, znojim se, kašljem, malo kašljem, malo se nakašljavam. A sve mislim da joj kažem da treba da raskinemo. Sve mi to u glavi, i ne znam kako ću, i teško mi. Teško mi i da govorim i da mislim. Ona muzika sa ringišpila i larma, sve mi ide kroz glavu, ko da mi mozak paru. Sad ću joj kazati, mislim. Onda opet neću, mislim se ja. I tako ’oću neću, odemo mi skoro do njene kuće. A sve da se ja sklonim od larme. A dok smo išli, ona se onako u’vatila meni pod ruku, pa se pripila. Veče lepo, kako ga je sam Bog mogo za slavu tako udesiti. Trava miriši, okolo sve buja, priroda bogata. I tako ja nju otpratim unutra i ništa joj ne kažem to veče. A onda, dok sam se vraćo od nje kući, čvrsto rešim, sad kad se posvađam šnjomena, svetiću se ženama. Uh, biće zlo i naopako. Biću kav onaj moj drugi teča. Još i gori ću biti. A i bio sam. Prosto nisu znali šta ćedu samnom.

Moj tetak, onaj drugi, sve je žene zvao Eve, a njegovu pogotovu.

To sa ženama što je mene posle Milanke snašlo, nije došlo odjedared, a ne može odjedared i da nestane. To ti je kao sa bolešću. Ko kad ideš u ’bolantu i oni te leču od glave, a tebi nešto s nogama nije u redu.