Pozvan sam da svedočim o jednom vremenu, o jednoj generaciji koja se istopila, razvodnila i rasčinila u kovitlacu dešavanja u poslednjih trideset godina. Činilo mi se da je to lako, da je veoma jednostavno apstrahoviti i složiti slike u jedan, želeo sam, svečani album, u mozaik koji bi ličio na fresku što odoleva naletima i udarima novih vremena. Nisam naviknut na suđenja i sudije, a pogotovu ne na vreme kao predsedavajućeg u sudskom veću što pažljivo i sa nevericom prati sve iskaze. Optužena je genaracija kojoj pripadam. Na teret joj se stavljaju, propuštene šanse, nečinjenje, samozaborav u osrednjosti, i vapaj za hedonostičkom penzionerskom lagodnošću. Moje svedočenje je trebalo da priži krunske odkaze za oslobođenje od optužbe. Izazov je velik, a zadatak primeren mojoj duhovno ratničko odbrambenoj prirodi, kad se budi u meni ona prosvetljena lucidnost od koje neprijatelju zastaje dah, a prijateljima se kosa diže na glavi.
Rođeni smo u osvit druge polovine dvadesetog veka, kao odgovor naših roditelja na istorijsku upitanost kako ideologije kojoj su služili tako i Darvinove teorije o produženju vrste. Negovani i usmeravani ka srećnoj budućnosti bezoblične i statistički potvrđene mase, koja je ispunjavanjem svojih dužnosti statirala na pozornici kontrolisane stvarnosti. Na sve smo kao deca imali pravo, osim na mišljenje, ono je trebalo da bude kolektivno. Pojedinačna istupanja su ignorisanjem kažnjavana, porugom istiskivana iz kolektivnog bića moje generacije, ismevanjem osuđivana i odbacivana.
Pod staklenim zvonom stasali smo u mlade i negovane ljude koji su tražili odgovore na svoju egzistencijalnu upitanost u opštem jednoumlju. Naše pobune su bili krici u gluvim sobama, naša ogromna energija usmerena u romantični hedonizam, začinjen dobro upakovanom i programiranom muzikom. Pojedine pobune, istupi ili pak mišljenja veštom manipulacijom obesmišljavani su i pretvarani u duhovne nakaze vredne svakog prezira, a kao odgovor ponuđena je ušemljenost u kolhoze, naviknutost na plate, udvorička iluzija samoupravljanja koja je simulirala da se mi nešto pitamo, a kult slobodnog mišljenja je zamenjen kultom godišeg odmora i letovanja tamo negne na peščanim plažama Jadrana.
Mi nismo kao generacija želeli ništa na kvarnjaka, naša naivnost i čistota su bile besprekorne. Pravdali smo se time da se negde i od nečeg mora živeti, a da u slobodnom vremenu imamo slobodni duh koji negujemo kao retku biljku u saksiji koju držimo na počasnom mestu u našem, na korišćenje uz minimalnu naknadu od društva, dobijenom stanu.
A onda je stakleno zvono počelo da puca. I oko nas je počelo da se puca. Naši očevi su se talili, pod starost su počeli da se tale i da se grabe oko materijalnih dobara, oko moći, uticaja i prevlasti. Zatečeni tim događajima ostavljali smo decu po jaslicama i vrtićima, po školama i obdaništima i pod prinudom kao dobrovoljci odlazili u ratove koje su neki drugi pokrenuli. Kad smo se vratili iz ratova, ostali smo bez firmi i bez posla. Naše mišljenje niko nije kontrolisao, ali ono nikoga i nije zanimalo, a deca su nam već izrasla i imala su svoja mišljenja koja ne samo da su bila slobodnija od naših već su se suprotstavalja našim i opštim. Kao između prstiju pesak, iscurilo nam je vreme. Sedimo, ćelavimo, ugojeni smo, gubimo zube, imamo problema sa zdravljem, imamo psihičke tegobe, i bez para smo zgužvani kao krpe u očima naše dece koja su otvorila smelo i hrabro vrata novom mileniju.
Ako nas vreme optužuje za nečinjenje, ako smo krivi za propuštene šanse, ako nas sklanja sa istorijske scene kao nevažne, to su pregrube kvalifikacije. Bili smo tuđom voljom nečiji pioniri, potom omladinci, pa samoupravljači, pa ratnici i glasači, a sada tranzicioni gubitnici, čitavog života smo bili ono što nismo želeli, a svoju drugost smo čuvali kao nešto čisto, nepatvoreno i sveto.
Ono što smo sačuvali je duh pozitivne energije, ono što smo dali ostalo je kao stvarna i realna slika sveta u kome smo živeli i živimo, ogoljena istina koja je izronila iz naduvenih hiperbola kojima su nas hranile ideologije. Ono što je pred nama je savršeno i sublimirano sadejstvo iskustva i slobodnog duha koji oslobođen novim milenijom otvara vrata nove percepcije života i sveta za vremena buduća.
Očekujem kao svedok da se optužba povuče. Da se dobije šansa za sledećih deset godina. Da se podvuče crta i vidi kolika snaga, energija i kakav pozitivan duh može da ponudi nove i ljudskije vrednosti.Još nije sve gotovo.Kurjaku se na kraju meri rep, jednom je neko rekao.Dugo potiskivanji slobodni duh moje generacije spreman je da pomiri i iskaže snagu i svojih roditelja i svoje dece, da ih objdeni sa svojom snagom bez predrasuda i kao dobro promišljenu i intelekutualno liberalnu empiriju u sadejstvu sa idejama koje dolaze ponudi se kao nešto čisto ne ponovljivo, ne patvoreno uzvišeno i sveto za vremena koja dolaze.Zahtevam oslobođenje, bezuslovo. Moja generacija nije još sve rekala.
Radovan Vlahović
