Sinoć sam u emisiji Milomira Marića gledao razgovor sa Draganom Jovanovićem čuvenim novinarem NINa,koji za sebe kaže da je srpski Tolstoj i da očekuje u budućnosti nobelovu nagradu za književnost. Trenutno živi u jednom selu i tamo čuva ovce i sa strašću priča o svojim psima i o svom čobanskom životu. A kada sam ja pre trideset godina čuvao ovce pisao pesme i snimao dokumentarne filmove o pastirskom načinu života on je bio akreditovani skupštinski novinar u centralnom komitetu saveza komunista Srbije.Tada je sa podsmehom pisao u NINu o onom što sam ja tada živeo, i promoviisao kao kao neku samoodrživost umetnika koji ne pristaje na ideologizovanu uniformnost i jednoumlje ondašnje političke oligarhije.A evo danas svojim životom svedoči i potvrđuje kolko sam ja bio u pravu. Život je ipak jedno veliko i neponovljivo čudo.
Kontrolišeš sonetom um dok crveni skakvci cure ti iz krupnih kestenjastih očiju i postaju bubamare. Bleda si večeri sa mirisom okišalih pahulja. Vreme je vreme, a novac je novac. Ljubav je ljubav, a požuda je podzemno korenje za žljebljenje sladostasnika.Tišina je gola Maja u pozorištu od porculana. Imaš li prijatelje nisi gubitnik.I umiranje se preumnjuje u nestalni oblik svetlosti. Hoće te i život i smrt trešnjin cvete. Odredi se već jednom, propevaj kao vulkan u svilenoj haljinici.
То је све за данас
