Kako je kroz istoriju bilo
U pocetku smo bili u zemunicama, tako smo se u zemlju od nesreca ukopavali, a ono retko voce nas je gore odavalo. Tek posle smo promolili glavu i tu medj granama duda, bagrema i po nekog oraja nabili zidove teskim nabijacem, pa plevu od razi i zita posipali po zemlji toj da se zidovi ucvrste a kvasili je vodom.O kako smo tvrdo nabijali, tu smo i nas znoj sa zemljom nabili to zato da se zidovi ucvrste. Tako smo usorili kuce u liniju pravu, a izmedj kuca podigli zidove od trske a ostavljali kapije i kapidzike i sve lepom od blata olepili i na kraju krecom obelili. Bordure smo udarali crne jer te bele zidove kisa blatom ukalja. Dugo su nam krovovi bili od trske, tako su nam bile kuce ladovinske,
da je bilo ko sto narod kaze - leti zima a zimi vrucina, jer trska je na sve strane rasla, puni nam bili ritovi a bilo je trske i pored mutnoga Tamisa. Nju smo zimi sekli kad led ocvrsne pa je u snopovima do kuca volovima vukli. Trskom smo ogradili od komsija baste, da komsijske svinje po avliji ne rilju. Kroz te trske i kere se provlacile, kad prave kerece svatove a znali smo i kad se koji
momak kroz taj zid ko svaler provuce, tu trsku iskrja. I oko torova smo tako trsku uspravljali, da ovce od vetrova ladni sacuvamo, pa i kolebe su nam od trske bile. U to smo vreme nosili dugacke opaklije i bundase od nestavljene ovnujske koze, a dok smo medj ovcama bili culi smo kako kroz trsku zvizdi kosava.
Onda neka se zna da smo na veru pravoslavnu odavno darove davali i to dosta pre nego sto ce Arsenije Carnojevic ovamo da krene i da pod cesarskom krunom zasnuje mitropologiju u Karlovcima, jer da je kaludjerska bratija pod patrijarom Maksimom, a taj je bijo ispred Arsenija, bila od tog patrijara ovamo u Banat slana da priloge od srpskog naroda po Banatu iste, da se Pecska patrijarsija odrzi,
da sluzbe bozije sluzi i da obnavlja porusene manastire i da siri ono malo azbuke pod turskim ropstvom. Tako smo oma od pocetka smenjivali cobanski stap sa plugom i kosama, a sve to kad ratovi dodju zamenjivali smo ladnim i vrucim oruzijem da se od turaka carevina brani. A kad kuga naidje, e tu nije bilo nigde spasa, ona te uvati pa ma kako brze noge imas, pa te dobro izmuci i bogu ti dusu uputi.
Od bagrema su prva kola zaklopotala kroz nase avlije. Od bagrema smo kolja za vinograde ostrili. Od bagrema su bila drzalja za kose, asove i vile. A hrast, bukvu i visoku borovinu docnije smo upoznali.
Oni su nam rekom doplovili sa karpatskih suma i iz Srbije. Kad smo do crepa dosli, trebale nam tanke camove baskije, a to su bile erdeljske. A dud? Dud nam nikad nije bilo samo drvo, to je bilo vise voce, to je bila slast za decu, kapljica za ljude i cuture da se ne rasuse. Kad se zagranicilo, mi smo
vec tu bili od starine, a drugi su tek poceli da dolaze. Tako su dosli za vreme Marije carice u Uzdin Rumuni, u Kovacicu Slovaci, u Debeljacu Madzari u Francfeld Svabe pa su nam selima i atarima komsije bile uz ostale Srbe.
Tako smo od sviju nji i naucili kako se na cetiri jezika kaze dobrojutro i barvece onako peske il s kolima u prolazu kad se komsinski u ataru mimoilazimo, susrecemo ili presrecemo, a svaki je odpozdravljo kako je po maternjem govorio a na svome jeziku, a znali smo po dobu dana sta je koji kazo, a kad kaze poznali smo od koje je fele, od kojeg naroda.
Sela su nam bila belim okrecena i kuce slicne i od iste gradje a od naboja, a sa dva pendzera sa sokaka, jedino se donji deo kuca, tu di cokla dodje , farbom razlikovo kao govorom i da ne zaboravim farbom pendzera.
Madzari su udarali farbu u zeleno, Slovaci kao nebo plavo, Rumuni kao more modro, Svabe crno a mi Srbi po najvise od prirode dunkl braon farbe, tako smo se ovom farbom od pendzera od nji obojili.
Tako su u Sakule naisli Melencani prema Idvoru a na drugu stranu prema Utrinama sa crepajske strane doslo nekoliko familija iz Vranjeva, pa su se tako i neki krajevi sela zvali. U melenacki kraj bili su Ercegovi, Ibronjevi, Pajtini, Zarkovi, Carevici, Pusini, Bozini, Ikonovi, Bezarovi, Savkovi, Civrici, Ilkici... Eckanovi su dosli iz Ecke, Aracki iz Arada, Elemirski iz Elemira, Becejski su iz Turskog Beceja stigli.
Iz Vranjeva dosli su Djurini, Vodenicarski, Martinovi, Piperski, Gedeonovi, Lazarovi, Pancini, Dabici... Ovde su ji docekali u nemacko-banatskoj regimenti stari granicari iz kuca Janosevi, Isakovi, Fiscanovi, Budimcevi, Trscarski, Pauljevi i Prvuljovi. Posle su u nase selo stigle svabe sa trideset familija i najbolji parcela od erarske zemlje dato je njima.
Nedicev sat
Nedicev sam prozor volo zbog starog zidnog sata. Kroz taj prozor vidilo se sve sto u sobu imadu. Prozor je bio snizak, a imo velika okna. Pod sami prozor bio je veliki astal i vidilo se sve sta su Nedicevi za tim astalom jeli.
Tu na tom astalu kasapilisu tovljenika u prve mrazeve, pa se sav astal od slanine sijo. A kad Sveti Nikola dodje, tu na celo astala palili su po tri vostane svece od pravog pcelinjeg voska, a to zato da jim se svetac Nikola ne jedi sto ga tri cela dana posteno uz jelo i pice slavidu.
A na tom astalu lezali su i svi mrtvi Nedicevi, a mi sa sokaka gledali kako placu i tu pod pendzere plakali smo za njinog malog Jovicu sto je od frasa umro. Tako smo ispratili i deda Sredoju i cika Nikolu i baba Kumriju i vojnika Marka sto je doso na urlab pa se nabo na vile zardjale od dva paroska.
Nedicevi ovu sobu nisu nikad firangom odvajali od sokaka a nisu ni imali to belo platno sto je na rupice, jer je jos deda Sredoje govorio da nemadu pred ljudima tajne, sem u tavnoj noci kad su Nedicevi decu pravili, a i to je moglo da se cuje sa sokaka kad nocu kreveti zaskripe, pa dugacko skripe, a ne samo kao kad se prevrcedu, a to se culo bolje leti kad pendzere otvoridu, a zimi se culo malko tise jer staklo zasmeta.
Iz te sobe cuo se otkucaj sata kad su pendzeri otvoreni bili, a nocu isti zvuk za staklo malo tise. Sa ovog pendzera svi su znali koliko je to sati. Kad je taj Nedicev sat kasnio, kasnila su za skolu sva deca iz naseg sokaka, pa onda do skole trcimo. I uvek nas je cudio taj sat kako zna da otkuca sve frtalje i sve sate, a da se bas nikad ne zabuni i svi smo voleli da gledamo kako se klatno klati i pratili onu skazaljku vecu i vikali: sad te da otkuca! Pa onda naglas sate svi brojali.
Ja sam volo kod tog pendzera da stanem i da naslonim bradu na prozorski ram, jer sam zavolo tu zlatnu kutiju i njen srebrn zvuk i nisam primecivao kako je rucak kod nji odmako i da za astalom vise nikog nema, a zvali me tako dok gledim da kod nji rucam, a ja kazo da sam vec jeo, fala, a u stvari nisam, ja sam to samo zbog sata doso.
E, nas decu sto su volela taj sat od tog pendzera nisu nikad terali, jer su znali zbog cega stojimo. A tetka Zorka, ona sto su je zvali u sokaku "gramafon", javljala je komsijama koliko je na Nedicevom satu sati i sta su Nedicevi tog dana jeli, a vreme bilo tacno podne i frtalj. A jeli su, da prostite, rimflajsa od petla sto je tri dana po avliji kunjo. Posle su raspitivale zene sokakom: ju boze, da nije crko Nedicev peto, jer ga kroz kapidzik u avliji vise ne vididu kako kunja.
Onda su Nedicevi kupili bele firange, one kupovne sto je gusta, a sve sama cipka, pa se tako odvojili od sokaka, da jim niko u tanjire i cinije spolja vise dok jedu ne zagleda, pa me bilo zbot tog zavo, jer nisam mogo da vidim taj zlatni sat i mogli smo vreme samo da naslucujemo dok oni po avliji rade, jer nisu imali skolsko dete pa smo zbog tog za skolu u soru svi cesto kasnili.
A kod pendzera tog moglo je da se cuje samo kako iz te sobe otkucava pune sate, pa navrnem kod pendzera i tako stojim pa dugo cekam i ondak se zdravo obradujem kad podne dodje pa cujem kako dvanaest puta iz te sobe tijo otkucava, a ja sve te otkucaje u sebi najglasnije odbrojim i na prste racunam.
