Prošlo je već pet dana kako je u našem domu uspostavljena harmonija života. Okarakterišimo to ovako. Neka teška prehlada, na već oslabljeni organizam moga supruga, obarala je ruku sa njim za pobedu, oko tri nedelje. Dogadjalo se to u nekoj tišini,čak bez buke i pri brzini mojih pokreta, ili bilo čega što bih radila. I glas mi je bio tih, prilikom retkih telefonskih razgovora..Bila sam pridružena patnji, neispuštajući ruku svoga supruga. Udruženi, pobedili smo bolest. On je došao na sablasnih pedesetsedam kilograma, ja na zastrašujuće bledilo i iscrpljen izraz.
Trebalo nam je nekoliko dana spavanja, normalne ishrane i sreće u posvećivanju najobičnijim činidbama, koje su nam bile uskraćene,a i pomišljali smo da ih možda više neće ni biti.
Dok ovo pišem, osećam emocionalnu prazninu,pa mi se čini da to neko drugi piše o meni.
Bila bih mazohista ili suicidna osoba, ako bih počela da opisujem sva stanja straha i dogadjanja kroz koja sam prošla. To je ostalo uskladišteno u onu čuvenu škrinju najintimnijih porodičnih zbivanja, koja se nikada ne prepričava, ili vrlo retko, a i prilike o kojima se o tome govori, bih izostavila.
U čitavom tom nadmetanju za životom, pristigle su mi dve knjige Radovana Vlahovića,koje sam ranije bila naručila, uredno poštujući uputstva na fb. Jedna je u naslovu imala reč smrt (“Nenajavljeno kao smrt”), što me je ošinulo kao bič preko ruku. Odmah sam ih sklonila dobivši strašnu averziju prema bilo kakvom čitanju. Tako sam produbila duhovni asketizam, do strasnog duhovnog posta.
Ne mogu da zaobidjem činjenicu, da me nisu mimoilazile razne ružne sekvence u odnosu sa ljudima. Baš tih dana, ako bi se neko i javio, to bi bile neke ružne vesti, ili neki neopravdani, zlonamerni komentari..Tek, moje simpatije prema nekim od tih osoba, trajno su oslabile.
Ali vratiću se na sinoć.
Dakle, sa takvom hipotekom koja je kontinuitet nekim sličnim višegodišnjim nadmudrivanjima duha sa realnošću, sinoć sam legla nešto ranije. To znači oko ponoći. Na polici, pored našeg kreveta, nalazi se gomila relativno uredno poredjanih knjiga, još nepročitanih. Relativno urednih, jer sam zavisnik Vogue-a, pa svakog kvartala kupim po jedan i onda ga prelistavam i čitam do u nedogled.. Ako tome dodam da svake nedelje kupim knjigu koju moram da pročitam da bih diskutovala o njoj u “Ilegali” kod Lepog Baneta(obećala sam mu da ću ga tako oslovljavati), vlanika Platoa..a poslednjih mesec dana su mi samo pristizale knjige koje nisam čitala,po zakonu verovatnoće, nisam baš nasumično morala da izvučem knjigu “Nenajavljeno kao smrt” Radovana Vlahovića. Knjiga posvećena Silviji. Već ta rečenica mi je objasnija da ću biti širom otvorenih očiju duže nego što bih želela.
I zaista. O svitanju i jutru, o osami, o snovim…Filigranskim rečnikom, dubokom osećajnošću, misaono, bez reči viška, dovode me priče u duboku noć. Otkrivam nepatvoreno pruženi smisao života, meni nepoznate osobe. I shvatam koliko bi nas moglo to isto da kaže što je napisano! Pravim paralele. Razgovaram sa piscem u mislima. I mogla bih još, jer uvila sam se u ćebe i drhtuljam,(čitam u dnevnoj sobi na neudobnom kožnom dvosedu) i ne ometam san drugome. Ali ostavljam knjigu. Jer hoću da rastežem emocionalne mehove i sutra. Hoću da i sutra osetim tu intimnu toplotu čiste duše.
Radujem se. Večeras opet sa Piscem, čija je literatura kao veliko sladostrasno otkriće. Jedete belgijske praline jer su najkvalitetnije na svetu, a onda vam ponude nešto domaće i vi se zabezeknete. Šta sve dobro znaju naši da naprave!
Zato, hvala Radovane!
