Објављени заредом
и то у веома кратком временском периоду од четири године, уз све што их у погледу
заједничког концепта чини једним, јер су од једне замисли и од једне руке, сваки
од три романа Радована Влаховића (1958, Нови Бечеј), са одликама је и засебности,
потпуније аутономности, али тек у садајству добијају далеко већу тежину и
вредност каква при одељености, ипак, не долази до потпуног изражаја. Како
крајем трећег романа „Мученици“ аутор најављује и наставак, ваља нам попричекати
на потпуно остварење свих релевантних предуслова неопходних при потпунијем сагледавању вредности овог пројекта
као целине која тек следи, како бисмо могли да будемо сигурнији у свом виђењу
не толико књижевних домета, који су неспорни, колико и смисаоности у пласману
такве творачке замисли, неуобичајене у
савременој не само срспкој прозној речи, концептом који подразумева и велики
ризик. Дугом причом о роду Павлових из, села које је за време Аустро-Угарске било
познато као Карлово, после Великог рата и присаједињења Војводине Краљевини СХС,
преименованом у Драгутиново, у част славног команданта Звозденог пука, деценијама
потом, па и данас што је, као Ново Милошево, истовремено да се осветли и тако
дуго време и у њему по судбину свих битне друштвена, неминовно и лична
превирања и мене у том делу света.
Такав наум ауор доследно и остварује. Свим овим романима
као једном целином обухваћена је најпре прва половина двадесетог века, са
евокацијом стравичних догађања током
Великог рата и првих десетак година иза њега, потом живот иза ћесара, у време
стабилизовања нове државе и привикавање на „нове адете“ (садржај прве књиге
„Бапа“, 2016), збивања до средине тридесетих, када се догађа атентат на краља
Александра Карађорђевића ( други у низу, роман „1934“ (2017), а трећим романом „Губитници“
(2020) живот паора-салашара Бранка свих његових из велике породице Павлов, међу
којима су готово сви у понечем и „на своју руку“. Збивања све до марта 1941. године, када је већ сасвим
извесно пристизање новог људског суноврата. Свим тим ратним пламеном биће
захваћено и то малешно племе банатских Срба дубоко укорењених, после многих
невоља, које су их ништиле ипак опсталих на панонском тлу, на тако маленом
простору као што је Кикинда и околна места, у том тек делићу и југословенског,
али и европског пакла. Опсталих и по
свему што представља потпуни идентитет једног народа (језик, вера, традција...)
јасно препознатљивих у мноштву других. Им увек
са истим задатком у аманет им датог: Не посустати у националној самосвести
и не загубити се и постати „неко други“. Опстати после после сваког зла свих
сеоба и деоба по националном, верском, духовном идентитету, као што су то
претрпели и други људи, њихови преци и потомци у истом простору и с другим
народима са којима би Бранко, звани Бапа (Отац) да живи као и сав нормалан
свет, у миру и међусобном поштовању.
У сва три романа видљиво
блиска и вишеструко изазовна путања Бранка Павлова Бапе као стожерног лика, проткана
добро одабраним и у главни наративни ток уплетним фрагментима из живота најпре њему
веома блиских, јер су од истог рода. Уз Бату и неколико такође маркантних,
посебно женских ликова, мајка Даница, супруга Зорка, наложница Мара,
неоставарена љубав из ране младости Даница Крстина... Ту су и краће, а садржајем
и те како ефектне приче о Бапиним узгредним сапутницима, сабеседницима, о тајним
љубавима, оствареним и неоствареним жудњама, приче дознате и „преузете“ из
живота људи који су нечим, макар и у пролазу, оставили дубљи траг у његовом сећању,
битније утичући и на промене у његовом животу, на објективније животне погледе
како на себе, тако и на друге. Као сиболи времена о коме је у романима реч,
међу епизодним ликовима су и писци, такође Банаћани, Милош Црњански, Јован
Поповић, те зенитисти, браћа Бранко и Љубомир Мицић. Дакако, с битним разлогом.
Будући да су приче
вешто Влаховићевом чврстом концепту у творењу ланчаног романа уплетене у нераскидиву
и неразлучиву целину, сваки од романа могуће је доживети као групни портрет с
Бапом. Све су то прозна остварења каква
настају збирањем већег броја тематски засебних, аутономних прича смислено
повезаних у један венац, а све их у једно сплиће и повезује „линија живота“ главног
јунака. У првом је деветнаест, у другом двадесет и шест, а у трећем двадесет
наслова. Не и поглавља романа, јер свака прича има све предуслове да оопстане и
мимо других.
Методом
уланчавања приповедака и творењем низа у којем ни једна спона није за значењем
веће, пресудније важности једна од друге, за последицу има потирање значења јединства
радње, догађања у роману какав је у случају кад је то дело од једне приче. Нема
ту ни класичног догађања све са заплетом
који на дуге стазе држи читалачку пажњу, што је својство класичном
романскном делу. Уместо тога, Влаховића више занимају фрагменти из нечијег
живота, последице догађаја о којима је у њима реч, а не збитије само по себи.
Уместо хронолошког следа у развоју једног догађаја који на окупу држи све приче
у низу од којих настаје мозаик-роман, сва нарација је усредсређена на постепено
откривање стање душе централног лика, Бапине као и вртложника у души и свих
других с којима у приснијем садејству
целим бићем, кад му душа бар на трен, затрепери или се сав од силне студи и о велике бриге, од
неизвесности следи. Попут оног што се збива као кад га током целог дана, уочи Српске нове
године,) на путу од салаша до Карлова и назад ( а од тих фрагмантаних прича је је и цео роман „Бапа“) све време пратише
панонски ветрови који се управо ту, на његовој путањи вихорно укрштају: на путу
од куће му не дају да се сувише удаљи, у лице му дувају, а при повратку кући, у
леђа, му шибају, као да га пожурују, јер „како ће Зорка и шесторо нејачи брез
њега – домаћина и хранитеља?“; вејавица пут прекрива и нема му друге него да се
што више увуче у опаклију, да се моран сну преда, а пут да препусти ждребним
кобилама Ласти и Дами. Ни оне пут пред собом не виде, али га осећају и – ето
дома, ето и топлине!
При нарацији уочљива
једноставност и смиреност у предочавању оног најбитнијег у сваком призору који
је у средишту приче, дескриптивост која није у функцији декоративности у
дочаравању банатског пејзажа, описа самог амбијента (салаша, њиве, порте православног
храма, родитељског дома...), сведена на оно најнужније у опису итном за тај тре
у причи, тек колико је то (најчешће крајем приче, уместо епилога) са значењем
звучног акцента који, уместо речи, јер у
њима му је претесно, открива тајновитост од стања Бапине душе треном кад се, после свега
доживљеног међу људима, у селу, у граду Кикинди, после обављеног посла на
пијаци, у циглани, увек неком бригом и стрепњом притиснут враћа себи и свом
дому. Увек и свуда са жељом и надом да ће, иако великом муком исцрпљен, ипак имати
довољно снаге да при повратку пређе кућни праг који, посебно после грешног
пута, зна да се учини или да стварно буде и вишљи од свих планинских врхова. Јер,
за разлику од планинских врхова, који су
увек у недовиду, међу облацима па се људском оку чини као да подупиру небо, кућни праг је у најдиректнијем споју са
камен-темељцем, зна да потоне ал' и да се испречи пред оним ко се од њега удаљи
толико далеко да га при повратку више и не препозна. Тога се ваља бојати као и
од Оног горе, што је мед облацима, а можда и више.
Таквом прозном
концепту. готово обрасцу, рекли бисмо и шеми на коме се заснивају сва три
романа, таквом и начину, на који писац нијансира психолошке профиле а никад и
оне физичке особебности, сваком видљиве знаке личног идентитета својих јунака, речју,
таквом Влаховићевом већ давно знаном стилу и форми примерен је и језик
приповедања. Уз онај свакодневни, а увек и народски, „лалошки диван“
карактеристичан за говор у Банату, једнако и у граду и на селу, у његовој прози
је мноштво архаизама и туђица у српски језик пристиглих „па залеглих“ из језика
народа са којима су Срби-Банаћани на истом простору вековима живели, бнанатски
Немци, Швабе, банатски Румуни ( у Шарловилу, крај Кикинде), банатски
Румуни Мађари... И добро је учињено да
их крајем сваке књиге сва та смеса од језика одгонета речник мање познатих
речи.
Занимљиво је и
како такво пажњу заслужује и чињеница да су делови наратива који су обележје
старовремснског српског-банатског дивана у сва три романа штампани италиком. Тако
циљно и графички маркирани, видно издвојени из целине да се и читалац на то
пажњом усредсреди, делови садржаја једне приче делују као говор од истог рода
али од два времена.
Уз подсећање на
старину, на време давнопрошло, банатски сказ којим је обојена, рекли бисмо и
озвучена Влаховићева прича из завичајног простора, у функцији остварења веће
аутентичности у приказивању, у сликању, као кистом, али бојом речи, не самно
тога делића земље под капом небеском, него и „онога доба“ и људи који језиком, једнако
као и својим посве аутентичним судбинама и о томе времену верно, верно сведоче.
Јер, ваља увек имати на уму да реч као срж човековог духовног идентитата, захваљујући
природности у сказу од којих су и ова Влаховићева остварења, опстаје и у
бестрагном „новом добу“, данас, у времену сваковрсних безначајности. Управо је
реч оно по чему се сваки човек, у овом
случају Србин – Банаћанин, у мноштво од
других народа поринут од свих других најуверљивје управо језиком, говором разазнаје. Реч – душа
матерњег језика и знаци писма свог рода
истакнути као белези, као живи и поуздани траг о човеку и о свету, у времену
којим је некад био и минуо, ал' све са мишљу да се једино оним што за собом и
словом оставља и сâм „уписује“ у бесмртно.
Како у тематском
погледу, тако и у погледу форме. стила и језика овог концептем добро осмишљеног
и зналачки оствареног трокњижја, а не класичног рурарног романа у наставку, са
јединственом причом која у континуитету
може да траје све док је иинтересовања и за писање и за подстицајну читалачку пажњу,
за ове романе Радована Влаховића може се, сасвим извесно, рећи да су сва три у
ствари једно и то мудро смишљено а примерено и теми концепту доследно и са
обележјима оригиналности реализовано пројект-дело. Такав, вишеструко захтевни
прозни концепт, условно речено „пројект-књига“, неостварљив је без великог
ризика од опасности, услед недоследности понајвише, да часком склизне и све се
крене низастрану, у неуверљиво и слабо дело. Дело с тезом, да попут сваке
идеалистички обојене саге о једној породици, о наоко марљивим, савесним, мирним,
опрезним, тихим људима земљи пригнутим, небу и свакој власти покорним, свим срцем и целом душом својим само
нејаким изданцима и свом тежачком послу посвећеним људима који само силом
прилика одлазе подаље од свог прага, од свог дворишта и њиве-хранитељке.
Писањем великог
трокњижја о тој „старовинској“ теми и о таквим људима тим пре је и већи ризик
да се наратив не расплине у прозне рукавце, да се прича не разводни, да оде у
непотребну ширину и да тако, без вртложних вирова не настане пртваја, То се
поступку Радована Влаховића никад прекомерније и не догађа, а метод
постепености у градњи романскне целине, надовезивањем приче на причу, попут карике
на карику, показује с веома делотвоним. У ланац може да уђе само оно што се садржајношћу
и занимљивошћу приче, њеним обличјем и јазиком може спојити у низ и у целину и тако
у њој бити једна, али чврста спона која на окупу, у складу и све друго држи.
Не може а да се
при аналистичком приступу овој прози Радована Влаховића не укаже и на анахроност
таквог писања о човеку уопште, а тек у доба поремећених друштвених вредности, у коме човек постоји само за трен у коме
јесте, без макар и утешне али увек
примарне мисли о нечем што би могло да га учини сигурнијим на путу до
разумевања најпре самог себе увек изложеног опасности да буде најпре поринут у безоблично униформно
мноштво безобличних, што су, као и сви други људи потпуно дезорјентисани и
безнадежни у времену и у простору безобзирног, владајућег, глобалистичког духа.
Трагати за рајским местом на земљи и идиличном причом какве у нису налазимо на страницама ових дела,
у „Врту уживања“ и без страха од својих тајних радости, предочавати призоре
среће, породичне хармоније у чијој основи је беспоговорно поштовање свих норми
патријархалног морала и хришћанске
етике, посебно у времену које наста одмах иза погубног Великог рата, деловало
би, ипак, сувише наивнно, могуће и претерано
патетично и неуверљиво, да је при покушају романтичарске реафирмације такве „романтичарске
концепције живота“ писац Влаховић остао
само на томе: презентовати замисао о могућој човековој срећи и рајском спокоју,
а не маштовитошћу и богатом фикцијом, као методом надоградње свог наратива о давно
минулом, бар сугерисати размишљање и о
оном пакленом, тешко уклротивом у самом човеку, као и оном пакленом, вечно
суровом животу на земљи. Иначе, да је
тако шта уопште и могуће, да доброта у самом човеку има већу снагу од силе зла,
од зверског, ђавољски превратничког у њему самом, без обзира на објективност
сурових околности које од искона погудују разорним силима, о чему такоше има
подоста речи на страницама ових романа, све би то при творењу идиличних,
бајковитих призора из банатског, салашарског и сеослог живота било доиста и
божански лепо.
Стварност је,
међутим, управо оно у чему се све у јасности препознаје, где се све и самим
собом намах потврђује, и као лаж, као привид бива одбачено. Стварносна истина
је свему и сваком животно огледало. А истина је једини праведник јер не мири са
илузијама о добру и о праведности, не пристаје на копромисе, не мири се са
варкама. Стиже до сваког који се од ње најчешће штитом од самообмане, самозаваравања
вешто склања. Тако и до Бранка Павлова Бапе стиже и бива му теретом најчешће у дубоком сну из којег и сâм се себи
буђењем непрепознатљив једва из бунила избавља.
Са таквом и
сродном свешћу о свему томе, прозаиста Радован Влаховић утопистичким и
романтичарским призорима из „богомданог“ Бапиног живота, реалном, увек истом свету супротставља
и оно наизглед само иреално а жестоко и у драматичности понекд и паклено. Попут
оне стравичне море од које се његови књижевни јунаци, у сва три романа, не
ослобађају ни јавом, при пуној сунчаној светлости, у окриљу своје породице, међу
којима је Бранко Павлов Бапа једино срећан и чему се жртвује, због којих живи и
који га воле могуће и више него што и он сам себе може волети и поштовати, без
остака, без бунила и мучне вртоглавице од свега неизвесносг што му често, попут
жестине ветра са Карпата, вечног му пратиоца, замагљује поглед у трен садашњи и
у време тек надолазеће.
Приметно је
намерно ауторово сучељавање двоструког поглед на свет. На једној страни је бајколика
предожба остварене хармоније у ужем и ширем породичном кругу, у селу Карлову, Драгутинову,
Новом Милошеву, пишчевом завичају, поглед у људску заједницу која живи на тако
малом простору а без раздела по националној и верској припадности, а друго је
поглед и суочавање са истином од „пресне
јаве“ до које Бапа стиже најчешће кроз
сан и бунило. У таквим причама („Зоркин
сан“, „Навечерње Петковаче“, „Младенци,
Бранков сан“...), чести су призори с примесама егзистенцијалистичког, суровог, па
расколничког, дивљег, стихијног, безобличног...
На једној страни
је, дакле, стварносни свет и у њему човека који је за живот с Богом, какав је и
сав ментални склоп банатског паора Бранка Павлова Бапе. Свет са вредностима
које, од предака наслеђених, од заветних начела и од вредности које својим
људским прегнућем и сам Бапа брани од зла и пропадања, које истрајно чува уз
поштовање свега што му је претходило, а на другој страни је свет без Бога оличен
у понашању и у на сав глас изреченим тежњама рођеног брата „разметнога“ Добривоја,
током Великог рата задојеног бољшевизмом и ревилуционарном, „превратничком
идеологијом“. Сучељавањем и супротсављањем, а потом и преплитањем свих тих
различитости у погледу, често у искуству једног човека располућеног између себе
какав мора да буде и себе каквог човек у најлепшим годинама, увек жељног
неспутаности и слободе жели да види, аутор нам предочава животну/збиљску и
јавку и варку. Збиља – реалност нужност је
од Бога, од власти и од родитеља
(за)дата, а лична слобода и младалачка, страсна, животна неспутаност могуће су само
у снима. О псоледицама таквог судара нико и не мари сем оног ко после морног
сна мора да живи и све тако да чини као да се сном о срећи ништа није ни
догодило.
Мајсторство у
творењу приче у овим романима најочитије је управо у садржајима прича које су
из сна изнете. Онирични делови ових романа бољи су, у сваком погледу ефектнији
и занимљивији садржаји у целокупној Влаховићевој прози, јер је, најпре
заумношћу, садржајем у којем је све
могуће, динамичношћу збивања, доагања у магновењу, фантастичном атмосвером,
чине морненијом, свевременом, дакле, и ововременом, урбаном причом. И у погледу
уверљивости призора, такви наративни низови су далеко снажнији и бољи од оног
што је ту на страницама ових дела са свим својствима пасторале, салашарске и
сеоске идиле остварене речима као бојом на сликама наиваца, а све са наумом да
такве слике буду бар утеха оку које се сваког зла током људског суноврата у
време Великог рата толико нагледало да је и без суза опстало. Увидом у њихов садржај, промишљањем о
логичности таквог збивања, о њиховом
значењу у стварносном животу Влаховићевих ликова, стиче се утисак да сан за за
савог међу њима такође стварни живот, али онај потајни, дубоко скривени, што не
зна за временска ограничења, јер време је константа, И настајањем и нестајањем,
сав је под велом неизвесноти, увек у процепу између смисла и бесмисла. У тим ониричним
причама је много више драматике од катастрофичног живота којег нам са видним
умећем у психолошком профилисању посебно „споредних“ ликова: Бапина брижна супруга,
у свему му безрезевно посвећена Зорка, Чика Станкова наложница Марика (у
причама „Чикам Станко“ и „Марика“), лик брата Добривоја задојеног идејама о
социјалној правди, братству и једнакости међу људима, несрећна, али несаломљива
и увек жарно-мушког жељна удовица Мара, као и други јој муж, добровољац „рањен
у живот“ Веселин Башин, хајдук Марко (прича о њему као и о неколко других,
епизодних ликова, о мистериозном учитељу Савићу, неоствареној првој љубави
Даници Крстин, о слуги Спасоју, као и о другим, такође добрим људима и Бапиним
пријатељима из немачког, мађарског и француског рода (приче„„Карло Шпрајтл“,
„Бласмановиви из Накодорфа“, „Биоскоп“).
Приче из њихове животне путање уткане у главни наративни ток посредно су
такође и приче о Бапи и његовим из Карлова. Без тих малих фрагмент-прича
„отетих“ из њиховог такође пажње вредног живота, ни Бапин животопис не би би
тако ни толико потпун и занимљив, Напротив, био би знатно празнији, живот по
патријархалном обрасцу каквог и од раније имамо у руралној прози. Бибила
би то само пука илустрација у дефиницији
барбарогенија, тек привид од живота какав би, будући да је богомдани, ваљало
без много промишљења, попут свега другог
живог у природи или са природом, , „само“ живети, без ропца га подносити, без
жеље и наума да га учини бољим него што је то био: живот оних који су му
претходили, прича животу Бранкових родитеља,
(„22.март 1941. године“ и „ 'Ајд збогом, идем да одмарам“) о оцу Маринку, Баци,
и о мајци Даници, којима Влаховић започиње и ефектно завршава роман „Мученици“.
Привид срећног живота, а не приношење самог себе на жртвеник од властитих
илузија.
Призори и актери
приче, начин на који се јављају пред
читаоцем нису ту да буду тек пука илустрација ауторовог такође виднијег
неоромантичарског, идеалистичког погледа на свет, или као потпора филозофији
какву су заговарали зенитисти Бранко и Љубомир Мицић, актери приче приче „Тако
је од кад је света и века“ на страницама романа „1934“, . Да је то тако, а
срећом да је то само понекад и тек наизглед, поглед кроз маглу, нужно би се
наметнуло питање смисла и сврсисходности таквог, класичног, анахроног мишљења и
писања, односно таквог погледа на човека, посебно у времену доминације
ововремене урбане, модернистичке прозе, у чијем је средишту отуђени чове у
потрошачком свету.
Не само једном у
низу прича, него и садржајем целокупног трокњижја, Радован Влаховић нам истовремено предочава још
нешто што је битно за разјашњење његове и у ранијим делима исказане блискости
са зенитизмом, односно са зенитозофијом
браће Бранка и Љубомира Мицића. При слову о самоодрживости српског сељака, о барбарогенију, Љубомир Мицић казује: „Док
западни човек, декадентан, скептичан, сав у лицемерју, огрезао сав од похлепе,
задригао, јури у лудилу задовољства тела и душе, империјално отима, купује све
што може да купи и потчињава својој вољи, он, барбарогеније, има свој свет и у њему се савршено сналази (...). Он
о нама ништа не зна, он је простодушан, гостопримљив, отворен, непосредан и
великодушан, такав је наш човек.. Барбарогеније
уме без интереса да воли људе, да им помаже и да за себе не тражи ништа за
узврат, јер он се осећа као свој на своме, самодовољан и пун радости и среће. Где сте то видели у западној
Европи, у француском селу, немачком, где сте то видели у Швајцарској? Европа се
мора балканизовати... О овоме Бретон ништа не зна, а да не говоримо о другима,
о бретончићима овим овде код нас у Југославији. Све су то смешне салонске трице
и кучине надахнуте комунистичким идејама, све је то јад и беда у односу на
самоодржање барбарогенија.“
Повод за такво
виђење српског сељака очима браће Мицић и такве зенитистичке карактеризације
нашег, банатског човека као типичног
барбарогенија Мицићима даје им све оно часком и на препад виђено и
доживљено на Бапином салашу. Влаховић нам то у својој прози и изворноћу
зенитозофије сасвим конкретно и илустративно већим делом заиста таквим и предочава, али оним што у његовој причи о Бапи тек
следи, читаоцу је сасвим јасно да је све то што је зенистистчким оком виђено и
срцем дожвљено, примљено и протумачено, велика, заносна али празна илузија, привид
од живота. Поглед је то без саосећања и без разумевања правог стања ствари. Површни,
поглед с поља, у оно тек треном видљиво, али не и доживљај суштинског у
реалности, не и истинито сазнање који се стиче провидом у „барбарогенијево“
биће, у душу, у (само)свест његову о себи као и о другом увек наспрам себе.
Све оно јавом
видљиво, посредно, дакле, ненаметљиво сугерише такву мисао аутор романа „Бапа“,
„1934“ и “Мученици“, у ствари је оклоп или „заштитна маска“, а све оно иза или
испод сваком и свуда видљивог, јесте сама срж нечијег битка/жића, тајна је
душом дубоко од зла скривена И само у
томе је, у тајни што душом кроз сав живот трепери, што видно пулсира, потпуна је
истина о човеку. Друкчија поимања истине о менталном склопу и природни у
понашању тог „банатског, српског барбаогенија“ који кроз свој живот усправан
ходи, сем да је то од искона логични ред ствари, зенитозофија браће Мицић, на
пример, у овим делима нема никаквог утемељења и без икаквог је иоле смисленог,
чврстог, уверљивог и постојаног, стварносног
упоришта.
У оном
суштаственом а што је иза маске од привида идиличног, складног живота, не види
се паклена јава Бапине подсвести са чијим су печатом Влаховићеве ванредно успеле стварносне, али и много више ониричне
приче. Јава, која је у сржи битка његових јунака, бива видљива, дубље спозната
и као истина о себи стварном доживљена тек у сновима н аоко мирних, тихих људи
који кроз живот ходе „као да ногом ступају по памуку“. Те приче су са трагом
драматичног искуства кад се човек при бегу од Танатоса нађе у власти Ероса, кад
спознаје обе стране живота, и рајску и паклену, јер тек заједно, јава и сан, у нераскидивости, „међу јавом и мед сном“, у
сплету, дакле, чине стваран, судбински живот.
Стварносно –
чаробна, али и у заумности сном истина обелодањена. Мноштво лелујних зенитистичке
нити од којих је ова прозна тканица три романа Радована Влаховића има све боје Баната.
Има мирис Тисе и све време се чује фијук ветра са Карпата, а све време, кроз
сву вечност непрестано веје, веје, не престаје.
