Volela je da gleda Španske serije i da sisa paprene bombone. Bila je penzionerka,udovica, bez dece, u trosobnom stanu na Limanu 1 u ulici Fruškogorskoj i zvala se Mladenka. Primala je udbašku od pokojnog muža penziju i dve sobe je izdavala studentkinjama koje ne lutaju noću i nisu pušači. Volela je pare i uživala je u njima. Kiriju je uzimala unapred i nikome nije verovala. Nije se šminkala, a vodila je računa kako o izgledu tako o ishrani koja je uvek bila laka,vitamnski odmerena i sveže kuvana. Mladenka je podstanarkama uzimala kiriju mesec dana unapred, a takođe je držala i depozite za račune za struju i telefon. Sa svojom rodbinom iz Doboja je još devojkom raskrstila, a sa muževljevom se nikada nije ni rodila. Njen život je bio savršen, u skladu sa onim što je želela i više od dvadeset godina nakon muževljeve na prečac smrti živela je skromno, srećna u svome dobro nameštenom stanu sa dobrim televizorom koji je iznad svega volela da gleda. Nije se družila sa komšinicama i nije ispijala kafe i nije niti išla niti je koga pozivala na kolače. U spavaću sobu nikoga nije puštala i ta soba je gotovo uvek bila zaključana. Pored gledanja televizije i paprenih bombona imala je još jednu strast koja je retka za udovice. Volela je novac i to dolare. I evre je pretvarala u dolare, a muž je još za života u ormaru u donjem delu montirao jedan čelični sef u kojem su štedeli pare za ne daj bože. A nakon njegove smrti ona je nastavila da štedi. Nije verovala bankama i bankarima, a kad je kupovala devize uvek je to činila na različitim mestima u gradu i u različitim bankama. Među prvima su ona i muš kupili satelitsku antenu. Imala je uvek u ruci spreman sa dobrim baterijama daljnski i samo je vrtela programe. Svoje podstanarke je uzimala preko oglasa,birala ih i svake godine je uzimala druge. Nije se sa njima niti družila niti rodila. A u večernjim satima, kad se povuče u spavaću sobu i kad zaključa svoja vrata, spuštala bi roletne i dok se ne zamori, ako ne gleda TV, brojala je zelene banknote. Bilo ih je više od sto hiljada uglavnom u apoenima od sto, a nešto malo je bilo sitnih. I tako je to išlo iz dana u dan dok se nije jednog popodneva na vratima njenog stana pojavio on - Dragoljub. Nije ga odmah poznala i tek kad se nasmešio prepoznala je čoveka sa televizije, sa novosadske televizije. Bio je voditelj, a sada penzionisani voditelj, koji je radio za jednu partiju za pare kampanju od vrata odo vrata. Mladenka retko prima ljude iz hodnika u svoj stan u prizemlju četvorospratnice, ali Dragoljuba iz emisije koja je nosila naziv SAMO ZA VEČNO ZALJUBLJENE, ona je sa zadovoljstvom pozvala na kafu, što je ovaj sa još većim zadovoljstvom prihvatio. I tako su počeli druženje. Mladenka je bila slaba na ljude i popularne ljude sa televizije. Oni su za nju bili sanjani likovi o kojima nikome, pa ni pokojnom suprugu koji je bio veoma konspirativan i često na tajnim policijijskim i udbaškim zadacima, nije govorila. Mož joj se zvao Jovan, a zvali su ga Jole, a on je njoj tepao Cole. I kad je Dragoljub počeo da joj priča, gledala ga je zadivljeno i nije skidala pogled sa njegovih usana. I kao da je sama kadrirala i pogledom pratila njegovo lice, pokrete, njegove poglede i sve onako kao na Tv-u. A on joj je prvo prodao priču zbog koje je došao, pa je nakon toga ispričao svoju tužnu penzionersku priču o tome kako je dokumentacija o njegovom stažu na TV-u izgorela posle bomabardovanja, pa joj je rekao da mora da izdržava sina koji je bivši narkoman i koji ima mnogo problema i da ga je slao u Rusiju na lečenje i da je zbog toga prodao stan i da sada živi kao podstanar, ali samo sa jednim delom penzije koju je mogao da dokaže penzionom fondu. Mladenka se primila na priču i poverovala je, a kad joj je ispričao svoju tužnu priču o tome kako mu je supruga umrla sve jednako pateći za sinom jedincom koji se nakon lečenja u Rusiji i nakon toga što su prodali stan ponovo vratio narkoticima, e tu je Mladenka već počela da saoseća sa njim. Nikada joj se nije srce tako sažalilo i tako uzburkalo kao tog popodneva dok joj je Dragoljub pričao svoju priču. U njoj se sve uzburkalo i neka dugo prećutkivana stast prema javnim ljudima kojima se divila i neostvareno materinstvo i ljubav koju nikada pored udbaša i nije mogla da pusti da se rasplamti kao što je to bilo u serijama. Čitavog života je naučila samo da skromno živi i da špara, a evo, ovog popodneva je shvatila gledajući Dragoljuba da život izmiče i da se nije ni naživela dovoljno i da uza sve nije ni ostvarila neku burnu ljubav zbog koje bi imala razloga da se kaje i ispoveda kao u serijama. Kad ga je pratila na rastanku mu je stegnula ruku i pozvala ga kad prolazi da svrati kako bi popili kafu ili pak poneki sokić zajedno, a mogao je čak ponekad i na ručak da svrati jer ona kuva odličnu sa dosta vitamina laku hranu. Za neverovati je kako se Mladenka od tog dana promenila, a još je prihvatila da Dragoljubu pomogne da animira za partiju koja ga je doduše skromno plaćala obezbedi još neke sigurne glasove. Ono što joj se posebno kod Dragoljuba svidelo - bio je vitalan, nije pušio, ni pio i voleo je iste paprene bombone kao i ona. Nikad i nikome se nije dovoljno i do kraja dala pa čak ni mužu pokojnom kog je upoznala još u ranoj mladosti sa 16 godina dok je nešto po zadatku bio u Doboju. Tamo je ispitivao poreklo nekog pesnika, doduše mladog pesnika koji je dobio jednu veoma značajnu književnu nagradu, ali je on bio tamo da se lično uveri u njegovu priču, zapravo u verodostojnost njegove priče. Sreli su se u vozu kad je Mladenka zajedno sa majkom i dve kofe sira sela u kupe sa Jovanom. I tu je nastala priča, poznanastvo i majka ju je preporučila, pošto je Jovan našao načina da joj se dopadne. A svaka majka je želela dobar život za svoju ćerku i dobru udaju. Nikada Mladenka nije zamerala majci što ju je kao junicu prosto prodala udbašu Jovanu iz Novog Sada. I sama je bila željna dobrog i lepog života u novoj pod partizanskom upravom državi.
I tako je neočekivano krenula romansa između Dragoljuba i Mladenke - prosto su bili očarani jedno drugim. Njihovi susreti su bili svakodnevni, a izlazili su i u šetnje Dunavskim kejom, potom na kolače u poslastičarnicu koja se zvala Šeherezada, pa na večeru u Fontanu, pa na javna snimanja emisije Dodati život godinama, gde ju je Dragoljub zahvaljujući svojim vezama i poznanstvima očarao poznavanjem sveta sa televizije i sve je bilo kao u bajci, za nekolikoliko dana Mladenkin život se okrenuo. Najednom je sve zaboravila i muža pokojnog udbaša, čak mu je i sliku sklonila iz dnevne sobe gde joj je Dragoljub dolazio. I Svoju usedeličku zatvorenost je zamenula druželjubivošću starije gospođe, ljubopitivošću šiparice kad je u pitanju svet koji joj je Dragoljub otkrivao. Dragoljub se trudio da bude kavaljer, i da bude džentlmen što ju je fasciniralo. Nije joj dozvoljavao da vadi novčanik i ponašao se galantno, kao da nije podstanar i kao da nije i sam na ivici egzistencije. Studentkinje podstanarke su primetile da se sa Mladenkom nešto dešava i šaputale su među sobom da se staroj gospođi desila ljubav u poznim godinama.
Bio je kraj proleća i početak leta kad se Dragoljub uselio u njen stan na Limanu 1.Studentkinje su se vratile svojim kućama na ferije, a stan je ostao prazan. Njih dvoje sami u velikom stanu u Fruškogoskoj ulici na Limanu 1 u Novom Sadu. O svemu su pričali i mnoge su tajne jedno dugom poverili, ali o ušteđevinu i o sefu Mladinka nije rekla ni jednu reč. Dragoljub se uselio u jednu od soba gde su bile podstanarke, a Mladenka je svoju sobu proglasila sobom uspomena i u nju Dragoljub iz pijeteta prema njenom pokojnom mužu nije ulazio.
Zajednički život je ličio na pesmu, od buđenja do večeri Mladenka i Dragoljub su se trudili da jedno drugome ugode i prosto su se nadmetali u pokazivanju pažnje jedno prema drugom. On se trudio da joj u svemu bude pri ruci i kad je kuvala i kad je trebalo da se ide u kupovinu, kad je trebalo da se iznese smeće na đubre, a njoj pažnja prijala i sve se više vezivala i sve je više verovala da je on poseban, da je baš onakakv kakvim je zamišljala ljude sa televizije. A kad je otoplilo, odlazili su na Štrand da se sunčaju. Onako pomešani sa mlađarijom i oni su dobili neku patinu i zdravu boju tako da se nije ni primetio da im je - Dragoljubu blizu sedamdeset, a njoj sedam godina manje, dakle šezdeset i tri. Dragoljub je bio veoma vitalan i nikada nije pio ni pušio, a fiskulturu je radio svkoga jutra još od vojske. Nisu puno spominjali vremena prošla, a ni porodice iz kojih idu. Nisu spominjali ni Jovana njenog pokonog muža koji je godinama radio poverljive poslove na praćenju umetnika kao potencijalnih neprijatelja za udbu. Bilo je to kao u onoj seriji iz kraja šezdesetih Dugo toplo leto, kad su prepušteni jedno dugom uživali, jedno u drugom i ne samo to već su se i mazili sa nežnošću sa kojom umeju da se dodiruju samo oni koji su godinama strpljivo čekali da se desi taj njihov trenutak večnosti i ljubavi kad se ljubavnici u potpunosti otvaraju i pripadaju jedno drugom.
Leto im je prošlo u zanosu i kako se približavala jesen i nova školska godina, kako su učestali pozivi bivših podstanarki za stan, Mladenka je postajala uznemirenija nego obično. Nekako se bila zasitila i ljubavi i Dragoljuba i poželela je da se vrati svome načinu života
I Dragoljubu se pojavila neka nova voditeljska tezga na televiziji, i angažovali su ga kao penzionera i on se nakako bio zasitio kako Mladenke tako i njenog kuvanja, desila mu se još jedna promena, njegov sin koji je bio u centru za odvikavanje od droge pri koviljskom manastiru je odlučio da se zamonaši i da primi iskušeničku rizu. To je za Dragoljuba bila dobra vest, jer se posle svega u njegovom životu dešava nešto lepo, a pogotovu kad mu je sin jedinac u pitanju.
Bila je Velika Gospoina kad je Dragoljub rešio da se iseli i da se vrati u svoju podstanarsku sobicu samačkog hotela. Mladenka se sa njim složila i skuvala je oproštajni ručak. Dragoljubove stvari su već stojale spakovane. Ručali su sve jednako gledajući se ljubavlju, a kad je Mladenka počela da rasprema sto, on je ustao da joj pomogne da zajedno raspreme. Popili su još limunadu i na rastanku pre no što je pozvao taksi, on joj pokloni jednu vrećicu paprenih bombona. Ona mu se zahvali i iz svoje sobe mu donese upakovan u šareni papir sa mašnicom jedan predmet nalik velikom rokovniku. Ovo je oduvek pripadalo tebi, rekla je ljubeći ga na rastanku. Prihvatio je malo zbunjen poklon i uprtio torbe i krenuo prema taksiju koji ga je čekao kraj ulaza.Kad je u sobi samačkog hotela otvorio poklon paket video je rokovnik u kožnom povezu, bio je to udbaški Jovanov dnevnik o njemu sa početka sedamdesetih.
