Bila je to rodna i po svemu bogata godina za gazda Števu. Useva koliko hoćeš i sve uspešno. Žito je curilo kao ruka debelo kad je vršalica počela da radi. Nisu mogli da stignu da džakove povežu i da odnesu na tavan. Mašinari su se kod njegove kamare baš dobro oznojali. Kad su to leto '37 pitali otkuda toliko da mu rodi žita, on je samo slegao ramenima i govorio: Bog dao. On je zaista i verovao u tu svoju rečenicu. Kad su ga pitali što malo ne proda žita i zašto ga svog diže na tavan i čeka da ga kao brašno kad dođe proleće proda i kroz suvaču koju je u napolici držao protera, on je govorio: Ne do Bog da ga ko zrno prodam. I tako je svo žito posle nekoliko dana vršidbe završilo na tavanu. I kad su mašinari otišli sa dobrim ušurom, i kad su svi zadovoljni, gazda Žteva i ukućani, to veče polegali, čuli su da nešto krcka. Mislili su da su u pitanju miševi na tavanu i ostale žgadije, kako se u ono vreme govorilo. Kad oko ponoći se u prednjoj najvećoj sobi prolomi prasak, tup udar i baš pored gazda Števinog kreveta procuri žito sa tavana. Od težine, gredice na kući i sleme nisu mogli da izdrže, pa je prvo puklo sleme, a odmah za njim gredice koje su povukle za sobom rogove sa letvama i crepom tako da je žito procurilo, prosto se sručilo u prednju sobu kraj gazda Števinog kreveta. Sva sreća svi ukučani su ostali živi i niko nije stradao. Kad je svanulo, stojeći kraj srušene kuće gazda Števa je rekao: Bog dao, pa uzo.
