Moja sećanja na Vujicu Rešinog Tucića su, u poslednjih četrdeset i više godina koliko ga poznajem, različita i prosto mi se nameću kroz ovu fejsbuk formu pisanja da ih još jednom, beležeći ih, ispričam. Mi nismo bili jedno društvo, a ja nikako nisam pripadao onom poetičkom diskursu kome su pripadali Vujica, Voja i ostali pisci koji su sebe nazivali neoavangardistima. Nije da nisam imao sluha za njihovu poetiku, ali nekako u njihovim tekstovima nisam nalazio dovoljno vere, a meni je to pomalo smetalo. Za mene svet bez Boga nije imao smisla, a oni su bili ateisti.
Bilo je leto i bio je to jedan od mojih silazaka sa Fruške gore u Novi Sad. Sreli smo se u bašti Pozorišnjaka. Tih dana je, čitao sam u književnim časopisima, Vujica vodio polemiku sa Jovanom Zivlakom. U pitanju je bila neka žestoka svađa i sada, nakon toliko godina, kad su se stvari iznivelisale i relativizovale, vidim da i nije bilo nešto preterano važno za moje poetsko viđenje sveta čim ga se ne sećam dobro. Znam samo da su u pitanju bile neke poetičke raspre.
Kad me je video, bio je podnapit i u društvu sa Mihalekom koji je tada bio muzički urednik Radia Novog Sada. Pozvao me je za sto da sa njim popijem nešto. Prihvatio sam i uzeo kafu bez šećera sa kiselom vodom koju sam u to vreme pio u ogromnim količinama. I Mihalek je bio pun alkohola i jedno drugom su se obraćali sa Vi. Pretpostavljam da je u pitanju bila neka šala.
Kad ćeš me voditi u taj tvoj Krušedol, pitao me je Vujica. Kad god poželiš, rekao sam mu. To je dobro što si sve odjebo i otišo tamo sam sa ženom. I ja sam rekao mojoj ženi da i mi treba tako sve da napustimo. Dosta mi je svega. Vodi me u Krušedol, uzmi taksi i vodi me.
Malo sam se našao u čudu, ali sam ipak, kad smo napuštali kafanu, uzeo taksi i odveo ga kod mene u Krušedol. Kad smo stigli, smestio sam ga da spava, a bio je pun alkohola i neke tuge, bola i očaja.
Kad se izjutra probudio, bilo je negde oko devet, i kad je izašao u dvorište, okupalo ga je sunce i planinski čisti vazduh. Moja žena je spremila doručak, a na bregu iznad našeg kućerka, koze i ovce su pasle.
Otkuda ja ovde?, pitao me je. Insistirao si sinoć da te donesem. Kažeš, tvoji su u Melencima bili celog veka čobani i želeo si da dođeš.
A jel si pomuzo ovce? Jesam odgovorim mu. Imaš mleka. Ima uzvareno je, odgovorim mu. Jr ima skorupa? Ima odgovorim mu, to je pravo mleko. Daj mi jednu cimentu. I Moja supruga Slilvija mu donese. Sedeli smo na na inprovizovanoj terasi pred kućom. U pitanju je bila nastrešnica prekrivena trskom.
Kad bi ja svaki dan biona ovako dobrom vazduhu prestao bih da pušim, konstatovao je.Ja sam zaboravio kako je lepo u prirodi, dodao je.
Zapalio je i dok je sedeo na terasi onako zagledan u zelenilo u pravcu brega gde su se jaganjci igrali, imao sam utisak kao da se nešto od grča i bola koji je sinoć imao na licu prosto svlači sa njega. Činilo mi se da grč popušta i da dobija onaj vedar pomalo ironični i šeretski izraz na licu. Ovde čovek može sve da zaboravi.
Kad smo se rastajli i kad je kretao na autobus koji je dva puta dnevno išao iz Krušedol sela prema Novom Sadu, upitao je moju suprugu da li on može da jedan vikend dovede svoju suprugu i sina koji se zove Siniša. Samo izvoli, rekla mu je Silvija sa smeškom.
I zaista iduće nedelje je stigao Fićom i doveo je suprugu. Bila je nedelja popodne i Siniša je tada prvi put jahao konja. Kad sam ga sreo posle četvrt veka u Matici Srpskoj i kad me je predstavljao svojim prijateljicama, Siniša je rekao: Kod Radovana sam prvi put jahao konja kao klinac.
Vujica se već bio upokojio.
