Za neke ideje je veoma važno mesto sa kog ćeš ih izneti, a još je važnije ko podržava te ideje. Tako se misli i gleda ovde kod nas u državi Srbiji, koja je izuvši opanke navukla na noge kineske zepe koje imitiraju italijansku obuću. Ovo ne govorim slučajno, već na osnovu ogromnog iskustva koje mi se, dok sam godinama radio, i još uvek radim, i delovao iz male životne sredine, nudilo i potvrđivalo iz dana u dan, iz godine u godinu. Za ljude koji se bave idejama je daleko važnija sama ideja, ali kod nas je to drugačije. Važno je da ideja ide iz zvanične i državne kuhinje i da je plasirana na tanjiru domaćih medija koji su pod kontrolom kulturne birokratije. Moj podijum je moj izbor i moja nužda. Srastao sam njim i dožvljavam ga kao mesto u kome se sve više korenim. Ako me pitate gde se on nalazi, rećiću samo jednu reč - u maternjem jeziku. Iz njega i kroz njega prolazim, uspinjem se i padam. Činim da nekad prethodi ideji i puštam da se dešava i suprotno. Volim da ga svakodnevno obogaćujem novim rečima, kako onima koje sam kao zaboravljene preuzeo iz tradicije ili sam ih pak uzeo iz svakodnevnog govora. Ponekad pravim reči, sastavljam ih, kujem, tešem, rendišem i činim da budu lepše, bolje, zavodljivije, da se lakše izgovaraju. One su podijum na kojem stojim. Postojanije su od svih ideologija. Stabilnije su od kamenih podova na kojim se paradiraju bezvoljnici u togama od barjaka. Iza njih stoji samo Bog, jer reč je od Boga, a ja malen i radostan, u zanosu govorenja, popnem se kao na podijum na poneku od njih i stojim i govorim, a sa svih strana vetrovi i oluje neka tuku i šibaju.
