Dan lep, pravi prolećni, a varoš prepuna ljudi. Svi nekud žure, usput se javljaju nešto jedni drugima, a pred vratima poreske uprave, opštine, kancelarije za poljoprivredna gazdinstva, disciplinovani redovi. Pešačkom zonom, po drumu, jedna grupa Roma i Romkinja predvođeni damom koja je preko megafona nešto vikala o zaustavljanju diskriminacije Roma, a pri tom se svaki čas okretala da vidi kako iskrivljeno i nahereno nose transparente oni za čija se prava tako glasno i javno zalagala. Ljudi su se zaustavljali i posmatrali tu neobičnu povorku. U našoj malenoj varoši se ne dešavaju često mitinzi takve vrste, a ovo je verovatno neki projekat gde dama sa megafonom simulira borbu kako bi opravdala sredstva. Oko njih je nekoliko ljudi sa foto aparatima, sve se snima i dokumentacija se pravi kako bi se prikazala akcija i kako bi se pokrili troškovi. Prepoznajete, dragi prijatelji, da se ova radnja dešava u Novom Bečeju koji je svoje Rome, njihovu kulturu i tradiciju prepoznavao i afirmisao još pre više od trideset godina. Tada je oformljena folklorna trupa koja je dobila veoma poetičan naziv Romano ilo (Romsko srce) za čiji rad je Opština godinam izdvajala sredstva, a takođe finansirala sa osnivanjem svetske organizacije Roma i putovanje tog ansambla po čitavoj Evropi gde su se održavali kongresi. Malo mi je bilo neobično što se parole uzvikuju na srpskom, i zašto je moderatorka akcije Gaža,a ne pripadnik romske etničke grupe. Posmatrao sam ih i u jednom trenutku, ne mogavši da izdržim, doviknuo sam: Molim vas, parole na Romskom! A dama brže bolje izvadi papir i sa listića poče da čita i da viče. Bila mi je smešna i ona i svi koji se kao dobrodušnici javljaju da pomognu romskom narodu,blefirajući pri tom optimizam i brigu,a ustvari radi se o dobrom taljenju prilikom završetka simulacije akcije i isplate honorara saradnika. Produžio sam dalje i usput sretnem drugara iz mladosti koji je automehaničar, i išao je u društvu dva mladića. Bio je sveže obrijan i obučen kicoški kao mladić sa smeškom na usnama, osećao sam, kad smo se pozdravili, da blefira optimizam. Usput mi je rekao da žuri, čekaju ga neke devojčice, i još mi se onako zagonetno nasmešio kao da je potucao pola komune i kao da sve dame samo na njega u redu čekaju.Ispod noktiju prilikom rukovanja video sam mu ostatke izrađenog ulja koje nije mogao skloniti u žurbi Panol pastom. Pozvao me je da mu se pridružim, a kad sam mu rekao da imam još nekih obaveza i da ja ne mogu u ovim godinama da ulazim u tako nedolične mladalačke kombinacije, pogledao me je sa žaljenjem i pohitao da pronađe, kako kaže, devojčice koje ga sigurno čekaju.Sećam ga se kako bio zabunjen kad smo bili tinejdžeri,a u detinjstvu su ga zvali Sukule jer je sisao majku do drugog osnovne. A ja sam nastavio laganim hodom do mog auta uživajući u prolećnom suncu i sveže rasađenom cveću kraj staze.Moja rodna varoš se probudila i ušvrćkala kao i svakog proleča u poslednjih devet vekova. Sunce me je na trenutke provlačeći se između grana i zgrada zapljuskivalo svojim toplim zracima.Hodao sam smireno i lagano uživajući u toj igri svetla, topline i senki. Osećao sam da mi je um bistar,a srce zadovoljno. Sve u svoje vreme, jedom je neko, još dok sam bio dete, rekao, i ja sam mu poverovao.
