Kad samo se iskrcali na glavnoj železničkoj stanici u Beogradu, Bane nas je prebrojao i ne samo to, već je prekontrolisao prtljagu sa opremom koju smo nosili, a pogotovu da li su tu sve gitare, frule, mandoline, i naravno, i da li je tu čuvena Coletova torba sa paštetama koja je trebala da nam bude garancija da toga dana nećemo gladovati. Naime, Cole je uzeo sve paštete u konzervi iz toplog obroka koje su za taj mesec dobili njegovi roditelji. Cole je mogao mnogo toga da podnese, ali glad nikako. Oprema je preraspoređena i svako je pored svoje nosio nešto i od zajedničke, tako da je meni u tal pao Banetov ranac sa mandolinom i frulama. Prostor ispred železničke stanice je bio pod vodom i kad smo krenuli prema centru da se penjemo uz breg, činilo nam se kao da smo došli iz drugog sveta. Beograd je tih dana imao velike pljuskove i zaista, kad smo krenuli, morali smo da biramo kuda ćemo preći.
Bio je 27. mart 1981. godine, a samo nešto manje deset meseci od Titove smrti. Gledao sam našu malenu družinu dok smo se penjali prema centru i činilo mi se da, a ja sam bio na začelju sa Majom koja je imala na nogama kožnje sandale koje su me sećale na one sa kaišima koje sam ja nosio kao dečak u šezdesetim, dakle, činilo mi se da imamo misiju i da ćemo taj dan pamtiti kao nešto veliko i posebno. Pratio sam, beležio i pamtio detalje kako na našoj opremi tako i kad je u pitanju garderoba koju smo nosili. Toza, Bane, i Cole su na nogama imali kožnje opanke kupljene na Najlon pijaci i to mi se nekako dopadalo, a svi su imali duge kose, rajfove koji su im držali kosu dignutu gore da bi mogli da vide. Kad smo se popeli gore u Balkansku i dok smo čekali Zorana Petrovića Piroćanca koji je docnije radio kao novinar Starta iz Zagreba i bio je jedan od urednika novinarske radionice Uživo. Usput je Cole izvadio svoje čuvene paštete, kupili smo hleba i onako rastrvili se na jednom stepeništu u blizini SKC-a i naravno dobro se naručkali. Neki su nakon toga kupili pivo koje se prošetalo u krug tako da mu se ubrzovidelo dno boce. Stigli su još neki ljudi, članovi novinarske redakcije Uživo i trebalo je da se krene i najavi program dešavanja za uveče, a takođe je rečeno da će se dati i neke neophodne informacije građanima koje su vezane za nedavno održane kontrarevolucionarne demonstracije studenata na Kosovu. Naravno, ne pominjem namerno neke druge članove novinarske redakcije Uživo jer su neki od njih imali i važne državne i političke funkcije, a oni i nisu bili toliko važni za moju priču. Naravno da je docnije došao i deo redakcije Vidika i neki mladi novinari iz lista Mladost, ali reflektori moga pričanja su usmereni na Krkele i na Piroćanca koji je bio i najdinamičniji, a on je i doneo informaciju da se prethodnog dana desila ponbuna Šiptara na Kosovu i da domaći mediji o tome ćute i da se govorka da je pobuna bila vezana za kvalitet hrane u menzi studentskoj, a zapravo je bila želja da Kosovo bude sedma republika u Jugoslaviji.
