Te večeri pred dragstorom, dok je flaša sa pivom išla ukrug, prišao mi je Toza, inače moj prijatelj i frontmen grupe Krkele. Sutra u Beogradu u Studentskom kulturnom centru sviramo, pa ako želiš možeš sa nama. U pauzi svirke će se čitati poezija pa možeš i ti čitati svoje pesme. Da nam malo ojačaš ekipu. Prihvatio sam poziv i već sutradan u prepodnevnim satima našli smo se na železničkoj stanici. Bio je 27 mart, i vreme je bilo sunčano, a oko nas, dok smo se ukrcavali u putnički voz, sve je vrvelo od putnika. Bilo nas je desetak koji smo se smestili u dva kupea, a odrednica je bio čuveni SKC u Beogradu. Sećam se, poneo sam u studentskoj torbici zajedno sa pažljivo otkucanim pesmama još i svesku u kojoj sam kao u notesu uvek nešto beležio i jednu knjigu koji sam našao u antikvarnici Matice srpske, a ona je nosila naziv Kratak pregled raspadanja od Emila Siorana. I dok su moji prijatelji, za vreme putovanja, svirali gitare i pevali, dok su se zezali i uštimavali, ja sam zavaljen kraj prozora malo čitao knjigu, a malo posmatrao pejzaže kraj pruge kako se bude okupani moćnim prolećnim suncem. Grupu Krkele su sačinjavala četiri mladića, a zvali su se Toza, Bane, Cole i Zijad, i oni su bili stalna postava, a u zavisnosti od toga kakva je svirka ili pak žurka u pitanju. Njihove pesme kao što su ŽIVELA LEPO DVA SAPUNA, potom NOVI SAD JE STERILAN GRAD su bile pravi hitovi među studentskom omladinom i pevale su se veoma često po novosadskom keju i u različitim društvima, pogotovo kad je lepo vreme, kad je kej bio prepun mladih ljudi koji su se družili uz gitare i obično sa nekom cugom koja je išla u krug. Krkele sam upoznao jedne noći pred dragstorom dok sam onako pobunjen u pesničkom zanosu recitovao jednu Helderlinovu pesmu koji je napisao cimeru. I tu smo se upoznali i prepoznali i od tada se naše druženje nastavilo. Oni su bili deca dobrostojećih novosadskih intelektualaca, a ja sam živeo u mojoj studentskoj sobici koja je bila tri puta tri, sa metar i trideset vlage i nalazila se u ulici Dostojevskog broj 14 u dvorištu, gde se iza nje nalazila samo šupa za ugalj, a iza kokošinjac u kom je gazdarica krišom držala nekoliko koka u jednom delu, a u drugom je spremala tovne piliće. Svi su oni imali pored muzičkih i neke književne i pozorišne ambicije, a Toza je pisao kratke priče. Krkele su nosile u sebi, kroz ono što su svirale i kroz ono što su živeli, neki poseban kult urbane pobune protivu trivijalnosti i osrednjosti socrealističke kulturne politike. Osetili su da svetu u kojem žive, osim sive i bele, treba da daju i neke druge boje. Javno su bili spremni da o tome govore, da o tome pevaju, i da to povremeno iskaziju kad su zajedno i kad popiju koje pivo više, ali su se na kraju ipak vraćali kućama u svoje udobne i dobro nameštene stanove koje su im obezbedili roditelji. I bunili su se protivu toga i javno su govorili da njihovi matori nisu u pravu, ali se džeparca nisu odricali, iako su svi nosili duh pobune i neki žal za revolucionarnom šezdest i osmom i javno iskazivali negodovanja protivu ideoloških zabrana određenih umetničkih dela, ali nikada nisu išli u tome do kraja i mene su ponekad sećali na naše pesnike nadrealiste i salonske komuniste iz vremena kad je Krleža pisao Dijalektički antibarbaros. Ali oni su imali neku poetiku u sebi koja za mene, paorskog sina koji je tada čitao po deset sati na dan i trudio se da iščita sve ono što je mogao, a pogotovu one knjige koje su bile zabranjene i koje su bile teže dostupne.Povremeno su pravili žurke sa puno alkohola, dobre muzike i lepih devojaka.Radovao me svaki susret sa njima a sa Tozom sam imao i neke odvojene razgovore kako o mojim kratkim pričama, tako i o njegovim koje su bile posve neobične, prefinjene i lepe.A odlazak u Beograd je naše prijateljstvo kako su godine pokazale još više učvrstilo,a da toga tada nismo bili svesni.
