Često se u razmišljanjima i preispitivanjima našeg proživljenog života zaustavimo kod reči davanje, ili pak poklanjanje, zaustavimo se i pokušavamo vrednovati naša pregnuća u odnosu na ljude. Retko se pitamo kad smo davali, a da ne očekujemo nešto zauzvrat, dajemo, a sve očekujemo da nam se vrati u većoj meri, da naša naklonost i dobrota treba da se vrate još većom naklonošću i dobrotom, i to nam se čini normalnim. Kad dajemo, a ne dobijamo ništa zauzvrat, ili ne u onoj meri kako očekujemo, imamo utisak da smo iznevereni i da nema smisla činiti uzaludne napore. A onda postoji i uteha da će se sve ipak jednog dana vratiti, da Bog sve vidi i da nikome ne ostaje dužan i da se sve po zaslugama dobija. Ali ponekad nam ponestane zaliha velikodušnosti, ponekad osetimo da dajemo, a kao da bacamo u propast, učini nam se da davanje nema smisla, i da je davanje postalo naivno rasipanje i traćenje kako duhovnih tako i materijalnih bogatstava. I onda smo skloni razočarenju, kako u sebe, tako i na iluziju kojom smo se ponosili, a ona se zvala radost davanja. Jasan je naš sebičluk - davali smo da bi dobijali više zauzvrat. A to nam govori i otvara novu sliku o nama samima. Vidimo da dobrota davanja koju smo kao vlastitu sliku emitovali svetu oko nas i nije toliko iskrena. Vidimo da iza svega ne stoji naša plemenitost, već naprotiv, želja da mi dobijamo i prigrabimo za sebe više.
Ali postoje davanja koja ne možemo razumom da poimimo.Pa čak i kad želimo da ih racionalizujemo ne umemo. Izmiču nam, i u takvim davanjima od kojih postajemo mutavi smo oni pravi, čisti i nepatvoreni. To su emotivna davanja koja idu iz dubine srca i poput nevidljivih strelica ulaze u srca onih kojima su namenjena. Kad dajemo srcem logika i razum se povlače, matematika postaje poetika, a etika postaje estetika.
