Postoje osobe koje vas teraju da trošite reči u prazno. Pričati samo da bi se razgovarlo je navika koju učestalim upražnjavanjem u svakodnevnom životu mnogi ljudi koriste. Pa onda postaju čegrtuše, kao babe na pijaci koje i ne slušaju jedna drugu šta govore već samo jure da iskažu ono što imaju. Da isprazne zalihu reči i događaja koja se nakupila u njihovoj glavi da bi je zamenuli drugom. Kad se nema šta reći, bolje je ćutati. I ne znamo kako reći i osećanja učestalim ponavljanjem u prazno mogu da se istroše. Da postanu toliko obične i svakidašnje, bledunjave i bez snažne emocije u korenu da su kao mrtvo rođena deca koja se bacaju, koju su nekada paorkinje od sramote u đubre zakopavale. Često me ljudi uvuku u razgovor pa i ja počnem da trućam o toliko nevažnim stvarima da samom sebi ispadnem i glup i smešan i dosadan i naivan. Reči su kao mali ljudi koje puštanjem na slobodu iz sebe treba da imaju svoj uzvišeni smisao.One treba svojom značenjem da hrane da snaže naše umove i da čine smislenim naše postojanje.
Postoje ljudi koji vas svojom potrebom da komuniciraju sa vama prosto urnišu. Oni vas muče svojom ljubavlju i stalnim načinjanjem novi tema koje su naizgled interesantne. Ako ste neotporni i emotivno doživljavate takvu komunikaciju, to vas do ludila može dovesti. Svaki razgovor treba da ima svoj početak i kraj, treba da ima svoju meru i povezanost. Razgovor radi razgovora mi stvara teškoće u komunikaciji sa nekom ljudima. Prekidam ga i skrećem pogled na drugu stranu i odlazim.
