Veoma česta rubrika kako po novinama, tako i na radiju i televiziji.Moje pamćenje je vezano za tišinu nedeljnog popodneva kad me je otac pratio na autobusku stanicu.Ulice su bile puste i kao da je sve najednom u strahu nekom utihnulo i primirilo se. U autobusu sam uporno pokušavao da čitam neku knjigu koja mi se u tom vremenu činila mnogo aktuelnom.Nije mi polazilo za rukom. Misli su mi vrludale. Razgovor sa ocem me je poticao na razmišljanje. Majka je bila u bolnici već nekoliko nedelja. Otac je toga dana spremao ručak. Bila je to obična i velikoj šerpi pečena krmenadla, sa salatom od krastavaca i svežim hlebom.Televizor nam je bio pokvaren. Vest je otac čuo na ulici. Znalo da posle njega ništa neće biti isto. Otac nije voleo da mu spominje ime. Oslovljavao ga je sa on.Kad sam stigao u Novi Sad dočekale su me puste ulice.Sve se nekako ukočilo. Imao sam utisak da je grad kojim sam prošetao postao jedna velika didiskalija u koju sam upao kao nezvani gost.U jednom bifeu sam video upaljen televizor sa kog su gomile ljudi plakale. Lokalni pijanci su zurili u svoje ne dopijene čaše. Smrkavalo se i bilo je prohladno. Kod vladičanskog dvora sam sreo jednog pesnika sa hrpom vanrednih izdanja dnevnih novina u rukama.Pozvao me je da idem do njega na kafu. Prihvatio sam i ubrzo smo se našli u njegovoj knjigama i časpisima ispunjenoj dnevnoj sobi. Žena mu je lekar,i radila treću u Kamenici. I dok sam pio kafu on mi je pričao o svojim knjigama nagradama, o umetničkoj praksi koju je nazivao novom. Pokazivao mi je priznanja koja je dobijao i uveravao me je da ja trebam slediti i pisati na tragu onoga što su oni već prokrčili.Pred zoru sam se vratio u malenu studentsku sobiicu. Otvorio sam vrata i prozor da je izvetrim od mirisa ustajalosti i vlage. Tek kad se dobro razdanilo zaspao sam i čini mi se sve zaboravio.
