Sve češće mi se dešava da primim vest kako se neko od mojih prijatelja teško razboleo.To me natera da razmišljam o vlastitom zdravlju i da počnem da se preispitujem, da tragam za klicom istine za koju bih se čvrsto uhvatio i tako potkrepio osećaj da je moj život ipak imao nekoga smisla. Ova bolest nije na smrt, tako je govorio Kirkegard, promišljajući faze očaja kroz koje je u svojim egzistencijalnim fazama kao mladić osmišljavao. Ali bolesti mojih prijatelja nisu, koliko ja poznajem medicinu i biologiju, duhovne i filozofske prirode; te bolesti su proizvod koji nastaje kad telo kao savršena mašina počinje da se kvari i kad neki od vitalnih delova krenu da zakazuju. U meni se javlja strah da su lekari koji su ih uzeli pod svoje samo nejaki Uroši koji pokušavaju nešto da poprave i da produže ono što je već unapred osuđeno na prah i pepeo.
Bolesti o kojima se govori u književnim delima su poetične, a kad vidite nekoga sa kim ste odrasli kako ga bolest uzima pod svoje, kako ga svakodnevno uništava, onda vas uhvati strah da niste vi možda sledeći, i takva dramaturgija u glavi vas počinje mučiti i terati da se samopreispitujete i da vidite gde se vi nalazite. I onda shvatite da ponekad i niste dovoljno spremni za nestajanje, a muka vaših prijatelja čini vam se veća od vaše. Zaboravljate se na tren, nasmešite sebi u lice i izgovorite onu staru, a pomalo drsku rečenicu: Dok traje nek' laje.
