Kad mi je brat javio da da je odvezao strica u bolnicu, nisam se puno zabrinuo, jer sam pretpostavljao da će tamo dobiti preko potrebnu lekarsku negu i da će za nekoliko dana izaći i vratiti se kući. Vest o bolesti strica me je vratila u detinjstvo, na vreme kad smo pred Uskrs deda i ja čekali na ulici da se čuje zvižduk Jereze, večernjeg voza koji je išao Beograd-Subotica, jer smo znali da stric sa svojom porodicom dolazi u goste. Deda se radovao svom drugom sinu koji je bio uspešan službenik u Zrenjaninu, a ja sam se radovao bratu i sestri koji su nešto malo stariji od mene. Stric je sa porodicom dolazio u goste uglavnom oko Uskrsa koji se često poklapao sa 1. majem tako da su imali i on i strina slobodne dane, a i deca nisu išla u školu. Moj deda je često govorio sledeće: Jedanog sina sam ostavio da bude poljoprivrednik samnom u kući, a drugi mi je službenik u Zrenjaninu, a izgovarajući to službenik u Zrenjaninu deda je posebno ukovrnuo jezik kao da je Englez. U detinjstvima dečaka kao što sam bio ja, stričevi koji su živeli u gradu i njihov dolazak u selo su bili veoma značajni jer su oni sa sobom donosili nešto gradsko, činilo se gospodsko i novo čega u mojoj kući nije bilo, a pogotovu nekih informacija. Sećam se, deda i ja stojimo na sokaku ispred kuće, ljudi prolaze, javljaju se i mi im se javljamo, a oni usput pitaju šta radite, a dejka im odgovara: Eto, čekamo Jerezu. A kad bi se čuo zvižduk Jereze, to je bio znak da je stigla i da je kod prvog signala i da čeka da je prime u stanicu. To je za nas bio znak da se pripremimo i da dejka još jednom pregleda i prekontroliše kako izgledam, da li sam slučajno musav, ako jesam pljuvanio je palac i brisao mi obraščiće ili pak bradu, kontrolisao mi je garderobu, a pogotovu da li su tregeri dobro namešteni, a sebi je popravljao šubaru na glavi koju nije skidao sa glave od Petkovače do Uskrsa. A ja sam znao da je Uskrs veliki praznik, ali kod mene je sve nekako bilo spojeno i skopčano sa dolaskom strica i strine i brata i sestre u goste i radosti koju smo osećali. Od naše kuće do železničke stanice, bilo je dobrih pet ili šest ćoškova kad se ide prečicom, a ako se ide putem onda ima osam, možda i devet. Stric je uvek dolazio prečicom, a dejka i ja smo čekali na ćošku i izgledali prema jamurama odakle su se pojavljivali i to uvek u istom rasporedu i gotovo uvek na isti način. Stric je bio u odelu sa belom košuljom i mašnom na gumu, a u rukama je nosio najtežu crvenu kožnju putnu torbu. Strina je bila u polećnom kostimu, letnjim cipelama na štiklu, nakarminjenih usta, a u rukama je nosila damsku torbicu i jednu manju platnenu. Ispred njih su uvek išli brat i sestra u kaputićima prolećnim, u novim cipelicama i sa obaveznim brat šeširićem, a sestra kapicom na glavi. A dejka i ja smo stajali na ćošku i kako on nije dobro video, stalno me je zapitkivao: Jel ih vidiš? Vidim ih. Di su sad? Evo stigli su do Kepulove kuće. A sad ?, ponovo bi zapitkivao dejka. Evo sad su kod Dojčićevog bunara. A sad ? Evo kod Kudulove kuće. I kad su se približili dovoljno da ih i dejka vidi, govorio bi mi: Ajde, sad trk prid nji, i ja sam im trčao u susret, i brat i sestra su potrčali meni u susret i tu smo se na sred druma pozdravljali, prvo brat, sestra i ja, pa sam se pozdravljao sa stricem i na kraju sa strinom koja kad me je ljubila, uvek mi je ostajalo malo karmina crvenog na obrazu. A onda smo mi deca potrčali prema dejki da se gosti pozdrave sa njim i dok su se oni pozdravljali, dejka je govorio bratu da je isti pokojni Bora, da je i on tako bio lep. A sestri da liči na svoju baku Milenu, a to se sestri nije nikako sviđalo. Ona je za sebe i o svom izgledu, kao i sve devojčice iz onog vremena, imala drugačiju predstavu. U tom bi stizali i stric i strina i pozdravljali se sa dejkom i krenuli bi svi zajedno prema kući.
Tako je bilo u detinjstvu, a na vest da se stricu pogoršalo zadravstveno stanje u bolnici, brat i ja smo mu otišli u posetu. Sam ulazak u bolnicu zrenjaninsku, za koju me uglavnom vežu uspomene na moje najrođenije koji su boravili u toj bolnici, bio je, kao i sve uspomene iz bolnica, tužan. I tad, dok smo bili okupljeni oko stričevog bolesničkog kreveta, setio sam se svega lepog što mi se dešavalo, i da malo razveselim i da razgalim tužnu atmosveru i da njemu, onako bolnom, ulijem nadu, da mu pokrenem volju za životom, pričao sam o lepim stvarima: o tome šta će biti kad se oporavi, kako u porodici imamo i momaka za ženidbu i devojaka za udaju, da je on najstariji od svih nas i da treba da se brzo oporavi..
On me je slušao u neverici i samo mi je odmahnuo rukom i rekao: Svako svojim putem. Nekoliko dana docnije je umro. Na sahrani je tražio da mu donesemo zemlje sa groba njegovih roditelja. I učinili smo to.
I ove godine su se Uskrs i Prvi maj približili jedno drugom. Vreme je pravo prolećno, čuju se ptice, po drumu grme automobili i traktori, u pauzama predveče čujem zvižduk šinobusa koji smo zvali Jereza, lagano izađem iz dvorišta na ulicu, prošetam do ćoška, da pogledam da li idu gosti.
