O tome da se skuplja u nama godinama ne treba govoriti,mislim mnogo, to je svima poznato.Taj osećaj su priživeli svi od bojtara do vladike,od služavke do carice,od pesnika do političara.I svi ga prepoznaju u sebi ali ga veoma retko ispoljavaju. Ljudi su spremni da se suzdržavaju i da u sebi potajno gaje nadu da će se uzroci njihovog društvenog gneva nekako skloniti, da će prosto tako da kažem rukom biti odneti.Prećutkuju se obmane i prevare,okteće se glava pred proneverama i lopovlucima i sitnim gadostima koje proizvode oni koji u ime nas vladaju ovom državom.A gnev se skuplja i taloži, on se kompresuje u našoj duši, povremeno reflektuje nezadovostva raznih vrsta koja se uglavnom potroše na parodicu, prijatelje i one koji su nam bliski.Njih povređujemo, a gnevni smo na one pred kojima smo postali nemoćni jer smo im našim glasom dali i našu moć.Pošto smo težište projekcije nezadovoljstva preneli sa onog što je opšte(koje manipuliše sa nama, a i daleko nam je) na pojedinačno, a to su naši uglavnom najbliži, a tu obično i dominiramo mi naš bes prema njima pokazujemo tako što ćemo ih dobro izvređati.Olakšamo se za tren, seme gneva u nama ostaje.Onda shvatimo da oni koje volimo misu krivi i da smo se na njih pogrešno obrusili.Shvatimo da teško je biti srećan čovek u nesrećno ustrojenom društvenom poretku.Sve teže nam je da se suzdržavamo.Sve manje smo spremni da tolerišemo.Sad više nećemo ni da zatvaramo oči niti da okrećemo glavi i kažemo da nas se to što rade više ne tiče.Gnev u nama bubri i raste, teško se suzdržavamo.Kočnice u nama popuštaju,čeka se trenutak...okidač ....
