Tek kad osetimo blizinu bolesti i smrti počinjemo razmišljati o našim životnim prioritetima.Zaboljavljanje da postoji patnja nemoć i umiranje u svakodnevnoj opsednutosti sitnicama je ogromno, te se rastačamo u nevažnostoma i običnostima do besmisla. Mi smo rasipnici kako energije tako emocija i u svojoj raskalašnosti kao da smo skloni sve do poslednjeg atoma snage da prođeramao da prolupujemo u bahatom bećarskom zanosu.
Kako se u mojoj neposrednoj blizini, dakle moji drugovi i prijatelji sa kojima sam odrastao, prijatelji sa kojima sam delio mladalačke zanose, kako su se našli u nezavidnim situacijama, jedan je toliko onemoćao da svakodnevno ide u ambulantu na infuziju, a drugi je imao moždani udar ileži več pet dana u komi, trećeg je pre neku noć odnela hitna i u šok sobi je, moja svest o kratkoći , o potrošnji i prolaznosti života se pojačava i ja panično po ko zna koji put sebi predočavam i preispitujem lične prioritete postojanja i življenja.
Mučenje tela je proivod neskromnosti mladosti koja misli samo na svoje hirove i prolazne zanose koji bi trebalo da život znače, a ustvari su samo jurnjava za kakvim takvim doživljajuma i nekoj želji za samozaboravom i lepotom zanosa kako u ljubavi, pesmi, tako i u iznurujućim ratovima i dokazivavanjima da bi se potvrdila i osigiralo uvažavanje među ljudima naše ličnosti u koju ni sami baš nismo puno verovali.
A onda dođu godine kad se suočavamo sa nemoći tela, kad se pojave i krenu bilesti koje smo do juče nipodaštavali, i još jednom se otvori pitanje prioriteta.
