Nije dobro biti preterano sitničav i sebičan, potrošiš se prosto u cepidlačenju, govorio mi je Rođeni dok smo se vozili u belom 2ooD mercedesu. Od duge na smenu vožnje čoveku i ne preostaje ništa drugo do da vodi različite razgovore. Rođeni i ja smo putovali već više od šest sati. On je kao stariji pričao, a ja sam slušao. Govorio je o životu, o svom odnosu prema prijateljima, prema stvarima, politici, rodbini, a ponajviše prema ženama. Inače, ženio se više puta. Ne volim kad su ljudi stipse, govorio mi je, sa takvim ljudima je veliko zlo. Oni stalno mere i premeravaju šta je ko kome učinio i dao i stalno su nešto u nekim proračunima i predračunima. To me nervira, govorio je, i takav svet nikada ništa ne može da ostvari i da se odmakne od svoje bede. Naravno kad je Rođeni u pitanju, on je zaista lako raspolagao sa parama. Voleo je da troši i da zarađuje. Bio je spreman i da poslednji dinar potroši na društvo. Ko lako daje, govorio je, taj lako i prima i tome lako i dolazi. Nikad ne bude nikakao već stalno bude nekako. Rođeni se se ženio tri puta, a kao sublimaciju svojih iskustava sa ženama počeo je da piše roman koji je nosio naziv Tri žene. Obećao je da će mi ga dati još u rukopisu da ga pročitam, samo da ga završi. Svideo mi se naziv i pretpostavljao sam da kad je u pitanju njegov život mora biti veoma zanimljiv. Za odnos mušakarca i žene mi je govorio: Čitav zajednički život muškarca i žene je gluma. I jedni i drugi glume vernost do prve prilike. Jedino što ti moraš voditi računa da tvoje prilike budu češće. U pričanju je Rođeni bio neobično uverljiv i sugestivan, a kao i svi ljudi koji se bave politikom, imao je veoma veliki dar govorništva. Govorio je lako i jednostavno, tako da vam se činilo da verujete i kad mu ne verujete. Nekoliko godina posle smrti Rođenog, setio sam se njegovih reči o sitničavosti i shvatio da nas prilike sećaju na reči, a reči na ljude, a ljudi na nas same, i odnose koje smo imali sa ljudima.
