To da smo kad nemamo posla za vreme praznika pa bili oni verske ili svetovne prirode, više nego obično upućeno na sebe i nije neka tajna.Vreme se prosto zaustavlja i mi uprkos porodici i prijateljima sa kojima uglavnom normalno funkcionišemo, osetimo usamljenost koja nas pomalo počinje plašiti.A mogli smo prihvatiti odlazak na izlet, na druženje i roštilje, ali nam se nešto nije dalo. Želeli smo da se kao nešto odmorimo od ljudi, a onda je pred nas uzronila naša ličnost, koju veoma često stavljamo zaboravljanjem u drugi plan i suočimo se istinom da kad smo sami sa sobom to i nije mnogo prijatno, i zato i bežimo među ljude kroz druženja i poslove.Sebe treba podnositi i tom prilikom treba videti i ono što nam se ne sviđa kod nas, a to suočenje nas plaši, i pojačava osećanje usamljenosti koje je ujedno i vapaj da sa drugima se zaboravimo.U društvu se ipak lakše podnosimo. I to je naša kako lepota življenja tako i naš usud kom se bez rezerve dajemo.
