Kutija drvena,kovčeg u koji su se uvukli svakakvi smradovi počela je da smeta mojim prefinjenim nosnicama.Otvorena sa jedne strane poprimila je mirise, a i ispunila se njima tako da dok šetam u večernjim satima njome i ne mogu normalno disati. Uzimam čekić i tučem po smradu. Razbijam ga i usitnjavam kako bi lakše izašao kad probušim rupe za ventilaciju. Prolaznici me gledaju u neverici, misle da samnom nije nešto u redu. Pa i nije, razbijanje smrada ne spada ni u čiji opis radnog mesta.Sa smradom se ne može drugačije do da se do nevidljivosti usitni.
