Razgovaram sa sveštenikom juče pre podne o kulturnom životu onako uopšteno pa i u našoj malenoj sredini.Kažem ocu da je sa stanovišta finansija teško voditi privani kulturni centar u državi Srbiji, ali da se opstojava.Onima koji vode javna preduzeća je lakše jer imaju redovnu podršku za svoju delatnost iz državnog budžeta, a takođe i redovne pare za plate. Mi kao pioniri preduzetništva u kulturi i kreativnim industrijama to nemamo i moramo svaki dinar sa mukom da zaradimo kako za programe tako za plate.
Sveštenik me sluša pa kaže; Ti si trebao biti direktor državnog kulturnog centra i nebi te bolela glava, jer kod njih je radio ne radio svira ti radio, kaže mi sveštenik.
U pravu si,bilo bi mi lakše oče, kažem ja, u našoj državi je preko sto pedeset kulturnih centara na bužetu i svi oni liče kao jaje jajetu a moj Banatski kulturni centar je samo jedan.
Sam si izabrao taj krst da nosiš na leđima, kaže mi na kraju razgovora sveštenik.
Sam uz Božiju pomoć, kažem ja, i sa radošću ga nosim. Ovo nije kuknjava prenemaganje, nije ni ispovest, već samo razgovor četvrtvekovnih prijatelja.
