Svi nešto muljaju, primetio sam poslednjih dvadesetak godina. Svi se nekako snalaze i otaljavaju dan za danom. Volimo da muljamo i da pomalo kraduckamo i da varkamo druge, sve jednako verujući da smo od njih pametniji, lukaviji i da više vredimo. Oni koji rade sa hranom muljaju nešto: ili da zakinu na meri, ili da prevare na kvalitetu, ili na higijeni. Naš čovek voli da prevari.Teško ga je preumniti. Naš čovek voli lako da dobije. Parola njegova je godinama bila: malo radi, malo kradi, pa ćeš imati. I to je tako godinama. A sve mi se čini da nas je društvena imovina iskvarila i učinila da uvek mislimo da će neko za nas nešto uraditii. To je prošlost.To je postalo pravilo naše lenjosti i inferiornosti. Želimo živeti dobro a raditi malo. Bože, kako je to glupo i nelogično. Kako smo se samo izopačili. I za sve su nam drugi krivi. Uspehe ne vidimo, a propast nam je na dohvatu ruke. Muljamo i propadamo. To je pravilo. Isčašenost u koju smo se samoupravljanjem uvalili drži nas već godinama. Vrednosti i tradiciju našeg naroda koji je negovao kult rada smo zaboravili.Bože, šta se to stvorilo od nas - gomila muljatora.
