Juče sam ponovo bio u prilici da govorim o prvoj knjizi priča DAVNINA RUŽA PRAH Viktora Škorića mladog autora iz Novog Miloševa. I uvek kad se o prvoj knjizi povede reč posebno se zamislim nad svim onim pitanjima mladog stvaraoca koja ga muče dok iz haosa jezika koji nosi u sebi on pokušava da izabere onaj onaj sklop reči i rečenica koji će na najbolji način oslikavati njegovo suštinsko biće.Prva knjiga je je za mladog autora i prva velika tekstualna pobeda koja se materijalizuje nad haosom jezika i rečeničnih mogućnosti koje je on do njenog pojavljivanja u sebi nosio. Prva knjiga za autora znači model u kome on ispoljava lektiru kako egzistencijalnu tako i književnu kako bi konstruišići svet svojih emotivnih slika na što bolji način sebe iskazao.Prva knjiga jeza autora i najčitanija i najpregledanija knjiga.U njoj svak reč koja je objavljena ima posebnu težinu i značenje.Svaka od njih je vezana za neku slu za neki događaj i za jedno duševno stanje gde on u mnoštvu njih sažimanjem i sabijanjem u književnom postupku građenja teksta koristeći metod konstrukcije i deukcije realizuje tekstove. Prva knjiga u životu svakog pisca je ona na koju je u početku karijere najviše ponosan a koju docnije pokušava da zaboravi.Iskustvo mi je pokazalo da su mnogi pisci kad su već ostvareni pokušavali svoju prvu knjigu da zaborave,a neki su svoje prve knjige čak i spaljivali ili su za života zabranjivali da se one ponovo štampaju. Takav smo slučaj imali sa Andrićevim EH PONTOM, Ive Andrića, sa HADŽIJAMA VEČNOSTI Jovana Popovića ili sa PSALMIMA U DANIMA ČEZNUĆA Sime Cucića.
