Voleo je da se bavi teškim i najuzvišenijim temama života i postojanja. To ga je činilo važnim i davalo mu je osećanje da je bolji i vredniji od drugih. Voleo je da druge preobražava, da im pomaže da i oni vide smisao koji je on, eto, spoznao. Drugi ga nisu razumeli, ali njegova misija se sastojala u tome da ga ne razumeju, važno je bilo da pokaže posvećenost. Uživao je u raspravama, koje su često bile prazne i jalove, a iza njih je malo čega ostajalo, osim gorčine da se ustvari i nije trebalo ni pričati. Voleo je da se bavi velikim istinama i teškim temama u letnjem vremenu. Ubeđivao me je da i ja trebam iz predvorja ući u svet uzvišenih duhova. Malo mi je to bilo nevažno u letnjem periodu kad je život kraj mene cvetao u svoj svojoj punini i lepoti. Međutim, naše prijateljstvo nikada nisam dovodio u pitanje. Za njega su sve teme bile otvorene i o svim stvarima je trebalo da se priča i da se razgovara. Ja nisam voleo da načinjem uvek jedna te ista pitanja, to mi je dosadno i to me je smaralo. Ali on je mislio drugačije. Prošle nedelje je otputovao u besmrtnost. Sa Gospodom je lišen malih, običnih i trivijalnih stvari. Ja sam teške teme još više i češće počeo da zaboravljam od svakodnevnog usled velikih vrućina i pirkanja vodom. Teško mi je i da pričam i da pišem, da odgovaram na pitanja. Samo se smeškam. Gledam u sunce i smeškam se. Puštam vodu da curi, pa polivam noge, ruke, telo, glavu, bradu, kosu, a voda hladna curi i spira sa mene prašinu koja se godinama taložila i nosi je po vrelom i roštavom betonu. A onda, opet gledam u sunce i smeškam se, ono u mojoj glavi teške teme u osmeh razlaže.
