Čujem ih svakodnevno sa hrama svetog arhanđela Gavrila.Od detnjstva mi njihov zvuk ispunajava ušne školjke. Ona su postala deo zvučne atmosvere koja dopire do mene zajedno sa cvrkutom ptica, lavežom pasa, drndanjem kamiona i automobila što se čuju sa druma, a pnekad se mešaju sa kukurikanjem pretlova i rikom marve.Postoji nekoliko vrsta zvonjava koje u vremenu sadašnjem novopečeni vernici ne razaznaju. Za njih je zvonjava tek zvučni dekor koji oni u svojoj marketinško televizičnoj i reklamama ispresecanoj svesti čuju. Nije svaka zvonjava zvonjava i ne zvone sva zvonja isto. I značenje i m je razlito. Zvonjava je odraz simboličnog govora koji oni koji ga razumeju umeju da protumače i shvate poruku koja nam se zvonjavom šalje.Svaki hram ima po nekoliko zvona, i u zavisnosti od kombinacije istih može se tumačiti i što nam ona govore.U ranijim periodima kad smo mi Banaćani živeli u tuđoj državi zvonjava je bila univerzalna šifrovana poruka za meštane određenih mesta , a pogotovu za one koji su bili u dištritu i nisu služili grofove, već su bili paori i militari. Zvonjava se oduvek koristila za slanje i javljanje crkvenih informacija. Tako je moja baka razlikovala zvonjavu kad nekog glase( to jest kad neko umre) potom zvonjavu za skupštinu(poziv na službu u hramu) potom žalbena zvona je sa posebnom pažnjom tumačila(a u pitanju su bila zvona koja su se glasila posle nečije sahrane) a u zavisnosti koliko porodica žali i koliko je u mogućnosti da plati čula bi se žalbena zvona. Jutros sam ih posle toliko nedelja ponovo čuo. Zapravo obratio sam pažnju na njih. Zvonila su za upokojenje i da gospod primi dušu Mirku Sasinom koji je pre nekoliko dan odlazeći na dijalizu u bolnicu crvenim krstom sišo dole da kupi cigare i tu pred trafikom je pao i umro.Žalbena zvona su prizivala anđele gospodnje da umole od Boga spasenje duše upokojenog paora i matorog momka Mirka Sasinog.
