Догодиће
нам се Влаховић Радо,
Својом
главом и брадом,
Украшће
тренутак
Стиховавазда
само мајским
Само
Богу знаним друмовима, за нас тајним.
Украшће
нас а крив бити неће,
Кривице
нема у њему,
А
други нека перу руке,
Укруг,
па у круг, понављајућем феномену.
Појавиће
се Влаховић, и то већ ето брзо,
Увек у
офанзиви `ришћанској, а за даљег пријатеља нек и личи – к`о да је наврз`о,
Радован
ће се појавити,
Ево
га, ускоро, и близу негде,
Не бео
крвљу и месом,
Од
блата својим телесом,
Већ
прозрачаном белином цео,
Да нам,
брачницимаса Христом, стави вео,
Да
кумује како знаде,
Док
музика под сто паде,
Да
како знаде кумује,
Зенитистички
умује,
Да
кумовати знаде како,
Слика:
ломи се и сам пак`о.
А
свадба вечна траје ли траје,
Око
Радована све више раје,
Препознали
се сви у томе,
Што он
имаше у перу своме,
Ево
Милоша, ево Јакше,
Ево
Бапа с` коња маше!
Ено
Мицић и онај с`брадом риђи,
Виче
Марио: Хајде приђи!
Окупља
се друштво, старо, младо,
Сад би
и ад пад`о,
И
Месец са њим и Сунце, све би се скрило,
Ништа нам
не треба, колико нам је око срца мило!
Докле
ће да траје ово све,
а тек
почело је?
До
када ће да ово да траје,
Не
питај! – викну неко – нек траје док нам се даје!
До
када?! Знатижеља ради,
Јер
није души овако да се слади!
До
када?! А питање није,
Но жеља
луда што се не крије,
И
живот што чашу не спушта, но пије, пије и пије,
А точи
се вино само боље и боље, вео се вије, вије, вије.
Радован
се смешка, пијане му очи,
Уста
свирају, прстима својих прстију маше,
Рукама
госте својих руку грли све јаче,
А публика му точи, точи, точи.
Радуј
се Радоване, име ти је радосно,
Влаховићу
недоречени, све нам је јасно,
И
свима нам овде сакупљенима у јату,
У овом
прашњавом, небеском Банату,
Ни до
чега нам није стало, осим да смо ту, куд пало да пало!
Ако
ћемо и некуд поћи, неким путем негде доћи,
Босоноги,
пјани од ових сватâ,
Ти ћеш
нам, знамо, у томе помоћи,
Да`л
да отвориш ил` затвориш врата.
Ако
нам се црно пише, нећеш нам дати,
Молићеш
женика, да милостив буде,
Ако је
очев дом, и врата провалит` ти ћеш знати,
И цикнути
на улазу: Точите још! Ево су моји свати!
И тако
у круг чињаше се свима,
А
праволинијским у ствари путем,
Зашто
да се зна? – Важно да нас има!
Да нас
има, и да ту смо,
Да
славље не престаје, и да нема ноћи.
Једини
ће проблем у тој ствари бити,
Ако зафали
нам неко,
Овде
нема ко да се подмити,
Да
дође тај неко од тамо преко.
Шта
радити, чинити шта ли?
Имал`
смисла, та, пуноћа то је?!
Ја сам
ја ако ту је свако и све моје,
Деца,
старци, багремови, њиве, морке, ждрепци у штали.
А
с`онима што руке опраше?
Ако се
предомисли когођ?!
Бриге
нема,славље престајати неће,
Чекају
се сви да дођу,
Славље
не престаје, музика, свирци и песма гласна – никада да прођу!
Зар по
дану може бити к`о да је по ноћи?
Радован
нам одговара: Не засмејавај нас! Воли, надај се, веруј, а Бог,
Бог ће
помоћи!
