Kad sam stigo s njive, kaže mi otac: Prodo sam špediter kukuruza. Moraš ga odneti kod Đure Radnovog na salaš, u rit. Novce sam uzo i kazo sam da ćeš mu večeras odneti. I ja, šta ću, upalim traktor i u rit. Kad tamo, Đura kaže da kukuruz skinemo u malu sobicu jer samo na nju vrata možedu da se zaključu. Kad ja malo bolje, a iz prednje sobe izlazi krmača. A, to je moja Gara, kaže Đura, ta se oprasila u prednju sobu ispod mog kreveta. Primio sam je jer ona ne rije, a zimi je, još od praseta, naučila da spava sa mnom. Kad nas dvoje u zimu naduvamo, ni briga nas nije. A pametna je, balega napolje i ide na đubre, a neće u sobu ni da mokri, svilena neka krmača, prava gospoja. Ona je moja družbenica i ja je ne dam da se mlogo meša sas drugim svinjama i sas marvom. Nju posebno ranim. A ja gledim u krmaču družbenicu, gledim u Đuru, i mislim se u sebi: Ćičo, čičo, di si ti to prodo kukuruz i di si me to poslo?
